Razgovor sa vlasnicima porodičnih firmi, posebno ako se planira strategija o dugoročnim interesima kompanije, neizostavno nameće pitanje “da li vaši naslednici znaju koliki ćete udeo vlasništva porodične kompanije njima pojedinačno preneti”. Da li ste im najavili kada ćete prepustiti rukovodeće mesto u kompaniji i da ćete potom zdravi otići u penziju? Postoji statistika koja govori da ima i onih osnivača koji kažu, a znaju da pri tom lažu, da imaju plan nasleđivanja.
Naime, skoro niko ko kaže da ima takav plan nije ga prodiskutovao sa naslednicima. Ni napisao, niti potpisao, a kamo li se sa advokatom konsultovao. U porodičnoj tradiciji, sa naših prostora, nije pristojno da se pre smrti razgovara šta će biti sa imovinom. Kasnije, posle smrti, jeste. Poznajem mnoge advokate koji su se poprilično obogatili na toj i takvoj (lošoj) tradiciji.
U uređenom i prosperitetnom porodičnom biznisu, pravovremeno utvrđivanje plana nasleđivanja je savršeno normalan proces. Komplikovan jeste, lak nije. Ali je daleko lakši i manje složen ako se obavi ranije a ne kasnije.
Svaki biznis traži kontinuitet. A porodični biznis je tu još (malo) složeniji. Da bi bio i porodičan i profitabilan i održiv i nasledan, on zahteva blagovremeno promišljanje i razgovor o NASLEĐIVANJU.
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
