U ovom obično neobičnom glavnom gradu Ujedinjenog Kraljevstva nemoguće je postati i ostati ravnodušan. U jednom trenutku vas vetar usmerava u samo njemu znanom pravcu, a već u sledećem vas čuvena londonska kiša uverava da ste baš tamo gde bi trebalo da budete…
Ova svetska metropola, u kojoj se govori preko tri stotine jezika, nosi u sebi jednu finu potku tradicionalnog engleskog gostoprimstva i ljubaznosti. Tu su ljudi jednostavni i neposredni, pa svi oni koji ovde stignu obmanuti predrasudama o „poslovičnoj engleskoj uštogljenosti“ bivaju razoružani nenametljivom predusretljivošću i uljudnošću koja je više od manira. Priznajem da sam i sama bila iznenađena licem grada koje mi je umiveno i nasmejano još iz daljine poželelo dobrodošlicu dok sam mu se približavala iz pravca Lutona.
„Pazite na stepenik“, ljubazno me je upozorio stariji gospodin, vodeći računa da ne bih, očigledno turista budući da sam s kamerom u ruci, previdela ili pogrešno procenila visinu stepenika pri izlasku iz jednog od čuvenih crvenih londonskih dubldeckera.
„Oprostite“, osvrnuo se i zamolio mlađi čovek u besprekornom odelu samo zato što me je, očigledno žureći u susret obavezama – pretekao, a pri tome me nije ni okrznuo.
I tako u nedogled, u metrou, u muzejima, galerijama, restoranima…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
