Usisam jednu sobu, drugu, treću, antre, predsoblje, trpezariju, hodniče ispred kupatila… ceo stan. Žena voli cveće, pa je grančica i suvog lišća na sve strane. A imamo i morske prasiće koji svoje produkte, sa sve piljevinom, “dobacuju” do dnevne sobe. Sve to treba uočiti, otkriti ispod troseda i fotelja, zavući se pod trpezarijski sto i radijatore, ispod svih prozora… Neki stari tepisi, linjaju se k’o čopor pasa, a svaki tepih vezan za svaku svoju dlaku, pa ne pušta – dok se otimaju oko dlaka, ‘oće onaj moj usisivač da izda’ne… A i ja s njim.
Propust
Elem, završim sve to, lips’o, al’ srećan što sam tako efikasno obavio posao i jedva čekam da mi draga dođe kući da se pohvalim. Ključ u bravi, mio glas, veseo pogled… (trenutak istine se bliži! ) “Ooo… pa ti si usisavao…” (“He, he”, mislim ja), “A i ovde si”, reče prilazeći prozoru sa svim onim njenim cvećem (“He, he” mislim ja i dalje, sav ponosan). “E, a što nisi ovde usis’o?” Gde nisam…?!? “Gde nisam usis’o?!” zgroženo upitah. “Pa ovde, oko saksija…” Da, zaista, sve one sobe i hodnike jesam, ali tu oko saksija zaista nisam. Zaboravio…
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa.
