Intro2EU: Deca Evrope

Piše: prof. dr Radovan Bigović

Ovaj tekst na­sta­je u “ne­do­ba”; u vre­me­nu pla­ne­tar­ne kri­ze i „uni­ver­zal­nog stra­ha”. Is­pru­že­na ru­ka Sr­bi­je pre­ma Evro­pi osta­la je u da vi­si u va­zdu­hu. Snop sve­tlo­sti iz Bri­se­la je i ovog pu­ta za­o­bi­šao ovu ze­mlju…

Sr­bi­ja se vi­še od dva ve­ka “evro­pe­i­zu­je“ na svim pla­no­vi­ma. To po­ka­zu­je nje­na ce­lo­kup­na kul­tur­na pro­šlost. Srp­ska kul­tu­ra je sin­te­tič­ka kul­tu­ra, kul­tu­ra gde se sklad­no pro­ži­ma­ju Evrop­ski Za­pad i Evrop­ski Is­tok. Ona po ce­nu ve­li­kih žr­ta­va i iz­u­zet­nih na­po­ra  na­sto­ji da na svim pod­ruč­ji­ma na­dok­na­di ono što joj je neo­bič­no bur­na i tra­gič­na pro­šlost us­kra­ti­la. Sva­ko po­ko­le­nje je bi­lo pri­nu­đe­no i ose­ća­lo se po­zva­nim da pre­u­re­đu­je Sr­bi­ju. Ovo po­ko­le­nje na­sto­ji  da je  u po­li­tič­kom i dr­žav­nom smi­slu pri­klju­či Evrop­skoj uni­ji.

(Ne)uz­vra­će­na lju­bav

Na do­de­li No­be­lo­ve na­gra­de polj­ski pi­sac Če­slav Mi­loš je re­kao da smo svi mi de­ca Evro­pe, ali je to­me do­dao i da po­sto­je dve Evro­pe. Mi smo sta­nov­ni­ci i gra­đa­ni one, ka­ko je on na­zvao,  “dru­ge Evro­pe” (un Autre Euro­pe). Gra­đa­ni te Evro­pe, ne svo­jom vo­ljom, bi­li su pri­nu­đe­ni da se na­đu “u sr­cu ta­me 20. ve­ka“. Me­đu nji­ma su bi­li i gra­đa­ni i gra­đan­ke  Sr­bi­je. Za­to oni na Za­pad­nu Evro­pu gle­da­ju kao na ži­vot­ni i dru­štve­ni  ideal, a ne sa­mo kao na po­želj­nu po­li­tič­ku za­jed­ni­cu. To po­ka­zu­je i is­tra­ži­va­nje Hri­šćan­skog kul­tur­nog cen­tra. Lju­bav Sr­bi­je pre­ma na­ro­di­ma Za­pad­ne Evro­pe i nji­ho­vim kul­tu­ra­ma ne­će pre­sta­ti, ma­kar ta lju­bav bi­la i ne­uz­vra­će­na.

Dru­štve­ni i po­li­tič­ki ideal ove ze­mlje i ubu­du­će tre­ba da bu­de otvo­re­nost pre­ma su­se­di­ma, pre­ma svim na­ro­di­ma Evro­pe i sve­ta, bez ob­zi­ra ka­ko se oni od­no­si­li pre­ma Sr­bi­ji.

Stav Pra­vo­slav­ne Cr­kve pre­ma evrop­skim in­te­gra­ci­ja­ma i glo­ba­li­za­ci­ji

Evo ka­ko su na ovo pi­ta­nje od­go­vo­ri­li pra­vo­slav­ni Pa­tri­jar­si na svom sa­ve­to­va­nju u Ca­ri­gra­du 15. mar­ta 1992 go­di­ne:

„Pra­vo­slav­na Cr­kva po­zdra­vlja sva­ki na­pre­dak u prav­cu po­mi­re­nja i je­din­stva. Po­seb­no po­zdra­vlja hod Evro­pe ka nje­nom je­din­stvu i pod­se­ća na či­nje­ni­cu da u njoj ži­vi ve­li­ki broj pra­vo­slav­nih hri­šća­na, a oče­ku­je se da će joj se u bu­duć­no­sti pri­bro­ja­ti i dru­gi pra­vo­slav­ni hri­šća­ni. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da su ze­mlje ju­žne i is­toč­ne Evro­pe u ve­ći­ni na­sta­nje­ne pra­vo­slav­nim na­ro­di­ma ko­ji su da­li od­lu­ču­ju­ći do­pri­nos u ob­li­ča­va­nju evrop­ske kul­tu­re i evrop­skog du­ha. Ova či­nje­ni­ca zna­či da i na­ša Cr­kva je­ste zna­ča­jan či­ni­lac u for­mi­ra­nju uje­di­nje­ne Evro­pe, a to sa­mo uve­ća­va nje­nu od­go­vor­nost.“ (Sa­op­šte­nje sa sa­ve­to­va­nja Pa­tri­ja­ra­ha u Ca­ri­gra­du 15. mar­ta 1992. u: Sve­ti­go­ra, 1992. br. 3. str. 11)

„Učla­nje­nje u Evrop­sku uni­ju je­ste do­bra že­lja i za­mi­sao, oprav­da­na ge­o­po­li­tič­kim, eko­nom­skim i ci­vi­li­za­cij­skim raz­lo­zi­ma, ali ako od­ri­ca­nje od Ko­so­va i Me­to­hi­je – ne­po­sred­no ili „pu­ze­će“, sve­jed­no – pred­sta­vlja ce­nu ko­jom se mo­ra pla­ti­ti član­stvo u tom sa­ve­zu, već po­go­đe­nom naj­du­bljom kri­zom i ugro­že­nom pret­njom ras­pa­da, on­da tre­ba otvo­re­no i ča­sno od­u­sta­ti od kan­di­da­tu­re i po­tra­ži­ti dru­ge mo­de­le za bu­duć­nost u mul­ti­po­lar­nom sve­tu ko­ji već je­ste re­al­nost“ (Sa­op­šte­nje Sve­tog ar­hi­je­rej­skog si­no­da, 2. de­cem­bar 2011 Pra­vo­sla­vlje, br. 1074, 15. de­cem­bar 2011. str. 6)

“Glo­bal­na “ di­men­zi­ja Cr­kve

Evrop­ske in­te­gra­ci­je i glo­ba­li­za­ci­ja sve­ta ni­su ide­je ko­je su tu­đe  (ili ne tre­ba da bu­du tu­đe) Cr­kvi. Ma ko­li­ko zvu­ča­lo čud­no, oprav­da­no je tvr­di­ti: svo­je­vr­sna glo­ba­li­za­ci­ja je ima­nent­na sa­moj pri­ro­di Pra­vo­slav­ne Cr­kve. Hri­šćan­ski Bog, Sve­ta Tro­ji­ca ni­je ple­men­sko i na­ci­o­nal­no bo­žan­stvo, već Bog „glo­bal­ne“ lju­ba­vi i bri­ge za ceo svet, za sve što je stvo­re­no. Sva Hri­sto­va de­la u isto­ri­ji ima­ju uni­ver­zal­no i glo­bal­no zna­če­nje, sve­čo­ve­čan­ski i sve­ko­smič­ki zna­čaj. Sve što Cr­kva ima, što ona je­ste i što tre­ba da či­ni ima glo­bal­ne ho­ri­zon­te. Cr­kva je „ši­ra od ne­be­sa“ (drev­na bo­go­slu­žbe­na him­na). Ona ob­u­hva­ta sve što po­sto­ji, ali ni­čim ne mo­že bi­ti ob­u­hva­će­na. Pod krov Cr­kve mo­gu sta­ti sva ple­me­na, na­ci­je i na­ro­di sve­ta, ali Ona ne mo­že da se po­i­sto­ve­ti ni sa jed­nim. Cr­kva je­ste naj­čvr­šće i naj­smi­sle­ni­je je­din­stvo i in­te­gra­ci­ja. Je­din­stvo i „glo­bal­na“ pri­ro­da Cr­kve ne ogra­ni­ča­va se sa­mo na nje­ne čla­no­ve, već se pro­sti­re na svu tvo­re­vi­nu, na sfe­ru sve­u­kup­nog.  Pra­vo­slav­na Cr­kva se sva­ko­dnev­no mo­li za: „mir sve­ga sve­ta“ i „sje­di­nje­nje svih“. Li­tur­gi­ja se slu­ži za ceo svet. „Tvo­je od Tvo­jih Te­bi pri­no­se­ći zbog sve­ga i za sve“ (mo­li­tva uz­no­še­nja). Kroz pri­če­šće Te­lom i Kr­vlju Hri­sto­vom, sva­ki ver­nik po­sta­je Hri­stov, ali i „glo­bal­ni su­te­le­snik, sje­di­nju­ju­ći se sa svi­ma oni­ma ko­je je Hri­stos ob­u­hva­tio svo­jom bez­gra­nič­nom lju­ba­vlju, iz­mi­ru­je se i uskla­đu­je sa sve­tom, sa ce­lo­kup­nom tvo­re­vi­nom“. Duh Sve­ti je „svu­da pri­su­tan“ i „sve is­pu­nja­va“. No­vi za­vet, tj. Ot­kri­ve­nje Jo­va­no­vo se za­vr­ša­va vi­zi­jom (vi­đe­njem) „no­vog ne­ba i no­ve ze­mlje“(Otk. 21,1). U pra­vo­slav­nom hri­šćan­skom is­ku­stvu u sve­tu ni­šta ne mo­že da po­sto­ji sa­mo za se­be – izo­lo­va­no. Sve što po­sto­ji za svo­je po­sto­ja­nje po­tre­bu­je dru­go. Su­šti­na na­še ve­re je su­sret, do­dir, sre­ta­nje dru­gog. Dr­žav­ni pra­znik Sr­bi­je je  Sre­te­nje. Sre­ta­nje i sre­te­nje je su­šti­na na­šeg eto­sa  ži­vo­ta, su­šti­na sva­kog pra­zni­ka, a to je sre­ta­nje i za­gr­ljaj Bo­ga i sva­kog dru­gog čo­ve­ka.  Sva­ka izo­la­ci­ja za po­sle­di­cu bi ima­la smrt. To is­ku­stvo po­tvr­đu­je i na­u­ka. Za­to ho­li­stič­ka sli­ka sve­ta da­nas iz­gle­da naj­u­ver­lji­vi­ja. Na­dah­nu­ti tim is­ku­stvom po­je­di­ni pra­vo­slav­ni mi­sli­o­ci (Do­sto­jev­ski, sv. Ni­ko­laj Ve­li­mi­ro­vić i dr.) znat­no su pre sa­vre­me­nih  „mon­di­ja­li­sta“, „ko­smo­po­li­ta“, „glo­ba­li­sta“ go­vo­ri­li o „sve­čo­ve­čan­skoj za­jed­ni­ci“, „sve­čo­ve­čan­skom brat­stvu“. To­me tre­ba da pret­ho­di „sve­čo­ve­čan­sko obra­zo­va­nje i vas­pi­ta­nje“, ko­je bi ob­li­ko­va­lo tip čo­ve­ka sa sve­čo­ve­čan­skom bri­gom, tu­gom , ose­ća­njem i lju­ba­vlju. Svi lju­di ima­ju istog tvor­ca, istu ljud­sku pri­ro­du, pri­pa­da­ju is­to­me sve­tu kao i mi, ži­ve od istog sve­ta kao i mi. Za­to sv. Kli­ment Alek­san­drij­ski ka­že: „Po­sle Bo­ga, sma­traj sva­kog čo­ve­ka za bo­ga“. Je­din­stvo sve­ta – svet kao „glo­bal­no se­lo“ ni­je da­tost, već pro­ces, za­da­tost, kraj­nji cilj. Je­din­stvo Cr­kve i je­din­stvo čo­ve­čan­stva u pot­pu­no­sti će se po­du­da­ra­ti sa­mo u pu­no­ći Car­stva Bo­ži­jeg, a ni­ka­ko ra­ni­je“.

Na­de­vrop­ski ci­lje­vi

Pri­mar­ni cilj svih hri­šća­na u Evro­pi, pa i pra­vo­slav­nih, sva­ka­ko je „no­va evan­ge­li­za­ci­ja“ Evro­pe. To ne zna­či „re­sta­u­ra­ci­ju evrop­ske pro­šlo­sti“, već ot­kri­va­nje i sve­do­če­nje Hri­sta u uslo­vi­ma slo­bo­de i plu­ra­li­zma me­đu evrop­skim na­ro­di­ma. „Cr­kva će za bu­du­ću Evro­pu uči­ni­ti naj­bo­lje ako osta­ne ver­na vla­sti­tom za­dat­ku.“  Ulo­ga Cr­kve je pre­vas­hod­no eg­zi­sten­ci­jal­na, a ne po­li­tič­ka. Njen je cilj da afir­mi­še je­dan no­vi etos, men­ta­li­tet, stil ži­vo­ta, ko­ji se ras­pro­sti­re na sav dru­štve­ni ži­vot, na in­sti­tu­ci­je dr­ža­va i dru­šta­va, uklju­ču­ju­ći i sa­me po­li­tič­ke od­lu­ke. Ona Evro­pi tre­ba da ot­kri­va na­de­vrop­ske, nad­i­sto­rij­ske, nat­po­li­tič­ke ci­lje­ve i vred­no­sti. Cr­kva ne mo­že da pri­hva­ti in­te­gra­ci­je ko­je ima­ju za po­sle­di­cu asi­mi­la­ci­ju, ni­ti je­din­stvo ko­je uni­šta­va raz­li­či­tost, ni plu­ra­li­zam ko­ji ra­za­ra je­din­stvo i ko­ji je isto što i re­la­ti­vi­zam.

Ra­zno­li­ko je­din­stvo i je­din­stve­na ra­zno­li­kost

Ka­kvu Evro­pu  pri­želj­ku­ju pra­vo­slav­ni hri­šća­ni? (Ne usu­đu­jem se da ka­žem “pra­vo­slav­ni na­ro­di”, jer ni­sam si­gu­ran da oni da­nas po­sto­je.) Naj­bo­lji i naj­lep­ši od­go­vor na ovo pi­ta­nje sam pro­na­šao u re­či­ma Ca­ri­grad­skog pa­tri­jar­ha Var­to­lo­me­ja u nje­go­vom mo­le­ba­nu za Evro­pu iz­go­vo­re­nom u stra­zbur­škoj ka­te­dra­li 21. apri­la 1994. On ka­že: “Evro­pa tre­ba da bu­de kao ka­te­dra­la sa čvr­stim te­me­lji­ma u te­le­sno­sti ze­mlje i bez­mer­nim za­le­tom ka Ne­bu. Ne­ka Evro­pa bu­de, uko­re­nje­na, u isti mah u sva­ko­dnev­ni te­žač­ki rad lju­di i uz­vi­še­ni po­riv sve­ta­ca i pro­ro­ka, stva­ra­la­ca ži­vo­ta, prav­de i le­po­te… Ne­ka smi­sao Evro­pe bu­de ne­svo­di­vi čo­vek, ce­lo­vi­ti čo­vek: ne sa­mo ho­mo eco­no­mi­cus, već ho­mo ado­rans! Ne­ka smi­sao Evro­pe bu­de lič­nost ko­ja se opre­zno pri­bli­ža­va dru­go­me, bud­no oslu­šku­ju­ći sa uva­ža­va­njem i od­go­vor­no­šću… Ra­zno­li­ko je­din­stvo, je­din­stve­na ra­zno­li­kost, na pri­li­ku, mo­žda, ap­so­lu­ta ko­ji je sje­di­nje­nje u sa­mo­me se­bi. Ne­ka Evro­pa bu­de ka­te­dra­la bo­go­čo­več­no­sti, u ko­joj će bi­ti me­sta za sva is­tra­ži­va­nja mo­der­nog i sve mu­dro­sti tra­di­ci­o­nal­nog (Va­se­ljen­ski pa­tri­jarh Var­to­lo­mej I, Mo­li­tva za Evro­pu, u zbor­ni­ku Hri­šćan­stvo i evrop­ske in­te­gra­ci­je, Be­o­grad, 2003. str. 10). Ne­ka Evro­pa bu­de me­sto sje­di­nje­nja ra­zu­ma sa sr­cem, tim naj­sre­di­šni­jim sre­di­štem, gde se čo­vek isto­vre­me­no ob­je­di­nju­je i sje­di­nju­je.