“Mesec smo dana posle seminara Osnivač, osnivačeva kompanija i osnivačeva deca svakodnevno pričali o tome šta nam je činiti, razgovarali, prepričavali poruke i savete, komentarisali tuđa iskustva da bi se sve polako ugasilo. Stali smo, sve je po starom, ništa se po tom pitanju ne dešava…” početak je emejla koji sam dobio pre neki dan. Tekst koji je dalje sledio samo je praktično razrada rečenice koju ste pročitali i u kojoj se nalazi glavna poruka…
Zaista, zašto se ne radi na rešavanju nečega što je od suštinskog značaja za dugoročni opstanak i život porodičnih kompanija ili onih koje porodične postaju kada se i druga generacija biznisu priključi?
Važno i hitno
Prvo, ko je odgovoran za dogovor kako će kompanija izgledati sutra? (A to sutra će brzo svanuti:) Onaj čiji je to zadatak i onaj ko je i ovlašćen da to reši. Onaj ko je i sve pokrenuo. Teorijska razmatranja mu staju u odbranu – pa redom navodi razloge: pretnja ličnom integritetu, nespremnost da se prepuste moć i kontrola, strah od penzije (kao da će on zaista otići u penziju)… U praksi sam mnogo puta od njih čuo odgovor: “Ma nije, mislim ja o tome, ali ne stižemo da se time pozabavimo.”
Pozivam iz sećanja stari vic o Muji i Hasi u kom Haso prolazeći pored Muje koji sedi zagledan u daljinu na pitanje: “Šta je Mujo, jel’ sjediš i misliš?” dobije odgovor: “Jok, samo sjedim.”
Sa stanovišta upravljanja i rešavanja organizacionih problema, pa i problema nasleđivanja, sasvim je svejedno da li sedi i misli ili samo sedi. Dovoljno smo odrasli i iskusni, pa smo imali prilike da čujemo ili sami proverimo da je nedonošenje odluka, takođe, donošenje odluka – doneli smo odluku da nećemo da odlučimo. Ma bismo mi, ali ne stižemo od operativnih problema. OK, doneli ste odluku da vam je to važnije. Ne, nije nego je hitnije. Dobro, onda da vam je važnije ono što vam je hitnije od onoga što vam je važnije.
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa.
