U proteklih par meseci bilo je dosta priče o optimizmu. Svi mi osećamo da nam je optimizam neophodan, a opet kad god se neko pojavi u medijima i započne odgovor na pitanje rečenicom: “Naravno, ja sam optimista..” u najvećem broju slučajeva sam pomislio, evo ga još jedan prodavac magle. Totalno nerealne su mi bile i priče o lepoti života u Srbiji, koje su iznosile kako je neko napravio džem svojoj porodici, ili kako se cela porodica srećno šetala pored Dunava. A opet, pa zar nije to smisao života? Praviti hranu i zamišljati najmilije kako u njoj uživaju. Šetati pored nekih neprolaznih lepota i sa dragim osobama izgrađivati, isto tako neprolazne životne vrednosti.
Naravno, totalno su mi bile strane priče novinara koji su se borili protiv tog naleta optimizma, jer zauzvrat nisu nudili ništa pametno. Doduše, neko ko dvadeset godina piše o ružnom ne može videti lepotu čak i da ga u raj odvedete. Ali pesimizam definitivno nije prihvatljivo rešenje. Pesimiste je najbolje opisala besmrtna Helen Keler: “Nikada pesimista nije otkrio tajnu zvezda, ili plovio do nepoznate zemlje, ili otvorio novi raj za ljudsku dušu”.
Dakle, očigledno sam imao jednu situaciju koju sam želeo da razrešim. Pogotovo što bi svi ljudi koji me poznaju u mojih prvih pet osobina sigurno stavili optimizam. I kako onda može da mi smeta kada neko govori ono šta ja govorim, radim i u čemu uživam? Doduše, ne spremam džem, ali razmeli smo se.
Kada čovek sebi postavi tako važno pitanje, njegov mozak kao internet pretraživač neprekidno radi sve dok ne pronađe odgovor. Ja sam ga pronašao u jednoj od knjiga koju sam letos pročitao.
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa.
