Pišu: Vesna Kovačević i Marko Talijan
Gojaznost je postala jedna od najčešćih bolesti savremenog čoveka, a brojni stručnjaci sve češće upozoravaju da broj debelih osoba rapidno raste, praćen gotovo jednakim rastom kardio-vaskularnih i gastro-enteroloških obolenja. Mada u nekim slučajevima genetika čini svoje, čini se da je ipak kod najvećeg broja obolelih u pitanju danak savremenom načinu života koji “podrazumeva” malo kretanja i nepravilnu ishranu. Fizička aktivnost i dijeta nameću se kao očigledno i jedino moguće rešenje, ali čini se da je i onima najdisciplinovanijima jednostavnije da pronađu neki oblik fizičke aktivnosti koji će im odgovarati, nego dijetu koja će dati željene rezultate. U potrazi za “dobitnom kombinacijom” namernica koje današnji čovek treba da konzumira stručnjaci se oslanjaju na savremena istraživanja, od kojih neka kao rešenje nude – povratak u daleku prošlost. Jedno od tih ponuđenih rešenja je i kontroverzna “paleo dijeta”, o kojoj se poslednjih godina mnogo priča i piše.
Paleolitska dijeta, poznata i kao “dijeta pećinskog čoveka” ili “dijeta kamenog doba”, prvi put je popularizovana davne 1970. godine od strane gastroenterologa Valtera Voegltina (Walter L. Voegtlin), a kasnije su je dalje prilagođavali i promovisali razni autori i istraživači u nizu knjiga i akademskih žurnala. Nutricionistički plan sadržan u ovoj dijeti počiva na pretpostavci kojim biljkama i životinjama su se hranili ljudi u vreme paleolita, 2,5 miliona dugog perioda koji je završen pre 10.000 godina razvojem poljoprivrede, i na uverenju da se ljudska genetika nije mnogo promenila od vremena kada je nastala poljoprivreda do danas, te da je stoga “trpeza” naših dalekih predaka sasvim odgovarajuća za nas.
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa
