Ove godine letovali smo po treći put na Krfu – ovoga puta u hotelu „Mesongi Beach“, smeštenom tačno između Moraitike i Mesongija, na jugoistočnom delu ostrva. Dakle, sada i ovde nećete moći da pročitate šta bi to sve trebalo da se vidi na Krfu, već samo kako izgleda relaksirano tumaranje „trećepozivaca“ ostrvskim putevima i puteljcima.
Kad stignete na Krf, više nego poželjno je da kupite dobru auto-kartu ostrva, da ne biste zalutali u njegovim simpatičnim lavirintima (što kaže Lorens Darel u “Grčkim ostrvima” – „kao da ih je pravio pijani poštar“).
Krf (Kerkira, na grčkom) je ostrvo izuzetno bogate istorije. Razne su tu vojske i uprave došle i prošle, ali je Krf sačuvao svoj grčki identitet i svoju helensku prirodu. To je ostrvo maslina i čempresa, pri čemu je za masline najzaslužnija Venecija, jer je za četiri veka svog ovdašnjeg prisustva iz nekog svog „NIP-a“ davala po deset zlatnika za svakih sto zasađenih maslina. Zato danas ima oko tri miliona stabala, pa ćete često kilometrima voziti kroz guste maslinjake.
Slika 1. Maslinjaci na Krfu
„Strateško obilaženje“
Naša turističko-vozačka strategija bila je ovoga puta – nikada ponovo ne ići istim putem, dok ne budu „ispucane“ sve druge varijante.
Od Mesongija do grada Krfa vodi najprometnija, morska magistrala kojom se i najbrže stiže od tačke A do tačke B. Usput možete da svratite u Benitses, zatim u obližnji muzej školjki, videćete i Kajzerov most, a negde u Perami možete se takođe malo zaustaviti i sići do pešačkog mosta koji preseca obližnji zaliv. Nekih deset do dvadeset metara od mostića nalazi se početak (ili kraj) uzletno-sletne piste krfskog aerodroma, tako da će avioni sletati maltene preko vaše glave. Prava avantura!
Na istom tom potezu, na ostrvcetu spojenom stazom sa kopnom, je manastir Vlaherna, a lokalne čamdžije će vas rado (uz nekoliko evra po osobi) prebaciti i do tzv. “mišjeg” ostrva, za koje legenda kaže da je okamenjeni Odisejev brod.
Slika 2. Manastir Vlaherna
Druga varijanta je da se do Krfa stigne preko Ano Mesongija i Strogilija, i Agi Deke kroz grčka sela i maslinjake.
Kad negde odete, trebalo bi i da se vratite, a ako vam ne smetaju krivine i malkice pentranja po brdima, onda hvatajte pravac Vuniatades pa kroz Agios Mateos (varijanta treća). Usput ćete videti najmanje jedan restorančić sa vidikovcem. Svaka čast onome ko može da odoli da tu malo ne zastane da bi uživao u pogledu!
I četvrta varijanta je provlačenje od Ano Mesongija pored ostataka tvrđave Gardiki, ka Paramonasu i Pendatiju do Agios Gordisa, gde se nalazi i jedna od najlepših plaža na ostrvu. Agios Gordis je, kao i Glifada, malo severnije, okružen brdima.
Slika 3. Stena iznad Agios Gordisa
Kada se od Ano Mesongija skrene ka Agios Mateosu, uskoro se sa desne strane može videti tabla koja putnike obaveštava da su došli do groblja Drinske divizije. Spomenik su podigli „Drinci svojim drugovima iz ratova…“. Grk Janis Janulis je zemljište na kome se nalazi ovo groblje poklonio sprskoj vojsci u spomen na herojstvo i prijateljstvo tokom njihovog boravka na Krfu. Srbija mu se odužila time što je i njemu podigla spomenik na glavnom trgu Agios Mateosa, kod seoske crkve.
Druga “srpska” istorijska tačka nalazi se kada od Gardiki tvrđave pođete ka Kanuliju i Paramonasu. Tu je česma koju su srpski oficiri posvetili svojim vojnicima. Svuda oko česme, po maslinjacima i proplancima, nalazili su se tokom 1916. šatori srpske vojske. O tome nam je pričao potomak tadašnjeg vlasnika i današnji vlasnik tog maslinjaka, ujedno i vlasnik hotela „Potamaki“ u Benitsesu, jedan simpatičan Grk koga smo tu zatekli. On nam se pohvalio i kako je gledao film “Gde cveta limun žut”, i kako su njegovi bratanac sa Krfa i ujak koji živi u Danskoj oženjeni Srpkinjama, i kako kažu – nemaju primedbi.
Inače, česma je u međuvremenu presušila, a vode ima samo krajem zime ili u rano proleće.
Slika 4. Česma srpskih oficira
Što se tiče srpskih spomenika, u Guviji se nalazi spomen ploča na mestu gde se srpska vojska iskrcavala od Badnje večeri do 5. aprila 1916. godine.
Slika 5. Mesto iskrcavanja srpske vojske Guvija
I, naravno, Vido. Ostrvo neizmerne tuge i mesto hodočašća Srba koji ga obilaze u znak poštovanja prema natčovečanskim naporima srpske vojske i naroda tokom prelaska preko Crne Gore i Albanije u vreme Prvog svetskog rata i prema žrtvama tog pohoda. Zbog ogromnog broja bolesnih, gladnih i nemoćnih koji su po dolasku na ostrvo umirali u jednome danu ili nedelji, bilo je nemoguće sve ih sahraniti po stenovitim obalama Vida, već su njihovi posmrtni ostaci polagani u obližnje vode Jonskog mora, u „plavu grobnicu“, kako ju je nazvao Milutin Bojić.
Do Vida vozi svakih sat vremena brodić iz gradske luke. U lučici u koju pristajete na Vidu nalazi se velika spomen ploča koja vas obaveštava da su sa tog mesta mrtvi srpski ratnici odvoženi u „plavu grobnicu“. Nastavite li desno, stazom kroz mirisnu borovu šumu, stižete do mauzoleja posvećenog srpskim junacima, sa imenima nekih od njih na unutrašnjim mermernim zidovima. Malkice uzbrdo, sa leve strane mauzoleja, nalazi se i spomenik koji je Kraljevska mornarica posvetila srpskim herojima.
Slika 6. Mauzolej Vido
A malo niže, bliže moru, nalazi se mala platforma sa klupama, sa pločom na kojoj je uklesana jedna strofa Bojićeve pesme, idealno mesto da malo sednete i da pokušate da sredite misli i emocije posle svega ovde viđenog.
Da dođete na Krf, obiđete samo Vido i odmah se vratite nazad, bilo bi opet vredno truda i više nego dovoljno utisaka…
Tekst u celosti možete pročitati ovde
