Ovog leta sam se rastrčao po firmama više nego prethodnih godina. I to na sve strane: Priština, Niš, Podgorica, Banja Luka, mada ipak najviše po Beogradu. I svuda na sastancima stičem utisak kako su ljudi prihvatili da se ove godine neće ulagati u obuku, nagrade, izlete, druženja, ali svi očekuju da će se iduće godine stvari promeniti na bolje. Kada ih pitam na osnovu čega misle da će se to desiti kažu – nadaju se. A da li nešto rade drugačije? Ne. Raditi isto, a očekivati da će doći do drugačijeg rezultata jedna je od definicija ludila. Ipak velika većina ljudi i dalje čeka taj bolji život radeći potpuno isto kao i do sada.
„Ako želimo da zaustavimo pirateriju moramo se takmičiti sa njom.”
Stiv Jobs, Apple
A potrebno je raditi sve što je moguće kako bi se prilagodili nastaloj situaciji. Prihvatiti neprekidne promene i pronalaziti rešenja. Kinezi kažu da „kada dune vetar promene neki ljudi prave skloništa, a drugi vetrenjače“. (Samo da se učimo na delu i iskustvu Don Kihota!) Pa hajde onda da pravimo te vetrenjače. Veoma često dovoljno je gledati šta drugi rade i to kopirati.
Sleđenje ili piraterija
No, kada je kopiranje u pitanju potreban je poseban oprez, pošto se u vezi s tim može pojaviti problem, jer u savremenom svetu kopiranje onoga šta rade drugi može biti proglašeno piraterijom, a ona se smatra velikim grehom. No, postoji i nešto što se naziva terminom troling. To je situacija kada neko u kompaniji sedi i „kopa“ po registrima da vidi šta sve nije zaštićeno patentom. I kada pronađe takav proizvod ili uslugu onda napravi spisak onih koji ih koriste, pa ako je spisak dovoljno dugačak momentalno kreće u proces zaštite. Po dobijanju patenta kontaktira firmu korisnika i od nje traži da plati za korišćenje “njihovog“ patenta uz pretnju sudom.
Konkretan primer je kompanija Forgent Networks. Ona je 1997. kupila patent za JPEG Digital Image kompresiju, koja je od 1987. godine bila u širokoj javnoj upotrebi. Do 2004. godine Forgent je bio u sudskom sporu sa četrdeset četiri kompanije koje su koristile ovu tehnologiju, protiv još pedeset je podneta tužba, a u redu je bilo još hiljade kompanija. “To je američki način. Mi samo radimo ono što smatramo da je ispravno, kako bismo ostvarili profit od onoga što je naše vlasništvo”, izjavljivao je Dik Snajdr (Dick Snyder), direktor kompanije.
No softverski gigant Microsoft i još dvadeset jedna velika kompanija se nisu složili sa gospodinom Snajderom, te su podneli kontra tužbu i u maju 2006. godine Američka kancelarija za patente i zaštitne znake donela je odluku da je patent ništavan. Obrazloženje je bilo da je pomenuta tehnologija prethodno bila javna i opšte korišćena. Kao rezultat, Forgent je odustao od daljeg potraživanja zbog vlasništva na patentu, ali je zadržao devedeset miliona dolara naplaćenih od trideset kompanija koje su odlučile da je bolje da plate za korišćenje tehnologije nego da se vuku po sudovima.
I danas, za neke kompanije jedini „biznis plan“ je registrovati ili kupiti patent koji je već neko osmislio, videti ko to sve koristi i – tužiti ga.
Vizionari ili pirati?
Šta nas uči istorija poslovanja? Da moramo biti originalni i raditi nešto što nikome do tada nije palo na pamet. Redžinald Fesenden (Reginald Fessenden) je u svetu poznat kao pronalazač koji stoji rame uz rame sa Teslom, Markonijem i Edisonom. I mada je imao više od pet stotina patenata, u ovom tekstu će biti spomenut kao neko ko je prekršio opšta pravila i uradio nešto neuobičajeno, zahvaljujući čemu i danas postoje (neke i vrlo uspešno posluju) brojne radio stanice. Naime, u njegovo vreme radio aparati su se koristili samo da bi se putem Morzeove azbuke ostvarivala komunikacija, najčešće sa brodovima na okeanu. A onda dolazi godina 1906. Badnje je veče i ovaj kanadski profesor odlučuje da uradi nešto do tada neviđeno i nečuveno. Tačno u 21:00 on u ruke uzima mikrofon i predstavlja se. Ukratko upoznaje slušaoce sa večernjim programom, a onda pušta gramofonsku ploču. Zamislite šok ljudi koji su pre ove večeri preko radio aparata imali priliku da čuju samo „bip – bip“! Nakon muzike usledilo je čitanje „Jevanđelja po Luki“, da bi se nakon toga profesor latio violine, odsvirao i otpevao “O Holy Night”. Da li je ovo bilo predviđeno korišćenje radija? Naravno da nije. Zato će profesor Fesenden ostati upamćen kao prvi „piratski radio di džej“. A nova namena radija učiniće ovaj medij široko prihvaćenim i popularnim.
Prva komercijalna stanica KDKA pokrenuta je u Pitsburgu već 1920, a ubrzo ih je bilo preko pet stotina širom SAD-a. U Evropi je bilo sve daleko strožije, pa je i u prvo vreme radio smatran nacionalnim dobrom, sa kojim nema „šale“, ali biznis je i ovde pronašao svoj put, pa su se vlasnici komercijalnih radio stanica snalazili tako što su program emitovale sa brodova u međunarodnim vodama.
Samo nešto više od deset godina nakon toga, godine 1933, Radio Luksemburg je postavio odašiljač koji je u tom trenutku bio najjači na svetu i pokrivao ne samo Luksemburg nego i Englesku, Francusku i Nemačku. Veoma brzo shvativši šta je to šta ljude vole, postao je najveća komercijalna radio stanica u Evropi.
Radio Luksemburg je očigledno radio nešto što radio stanice u drugim zemljama nisu smele da rade, omogućivši milionima ljudi dobru zabavu, učenje jezika i sigurno utičući na promenu kulture celog jednog kontinenta. A, sa današnje tačke gledišta, mogli su da budu optuženi da se bave piraterijom!
Tekst u celosti možete pročitati ovde
