U letnjem dvobroju GM-a detaljno su opisani troškovi koje firma ima usled povećanog broja bolovanja ili absentizma, kao i neki od predloga za popravljanje (loše) situacije. Međutim, pored takvog pogleda na problematiku bolovanja, mogu se razmotriti još neki aspekti pojave (pravih) virusa u poslovanju firme…
Potencijalne mere za smanjenje bolovanja na radnom mestu, navedene u GM-u i u drugoj literaturi, najčešće su iste one koje služe i za povećanje zadovoljstva i motivacije zaposlenih, a time i za porast produktivnosti i efikasnosti u poslu, ali se, sa druge strane, mogu pronaći i kontradokazi o uspešnosti takvih mera (kada klatno pretegne na drugu stranu malo više od optimalnog položaja). Tako, paradoksalno, zaposleni u švedskim firmama uglavnom tvrde da su srećni na radnom mestu, dok istovremeno bez imalo griže savesti otvaraju bolovanja. Naravno, u Švedskoj su na snazi adekvatni socijalni propisi, postoji odlična saradnja sindikata i poslodavaca, veoma dobri uslovi rada. No, i pored toga što uprave firmi stalno gledaju da ugode svojim radnicima, stopa odsustvovanja sa posla dostiže 2,9% (EU prosek iznosi 1,6%). Malo “gori” od Šveđana su samo Norvežani. Tako je u Skandinaviji “društveno korektno” otvoriti bolovanje i usled umora, stresa ili psihičkih problema. Ali Švedska je Švedska, a da se mi malo pozabavimo “zaradom” od bolovanja kod nas.
Konja za potkovicu
Prva asocijacija koja mi pada na pamet u vezi sa bolovanjima i nadoknadom od 65% je da se uštedom (?) od 35% često napravi desetostruko veća šteta. Jer, zbog toga se (uglavnom zimi i u prelaznim periodima) u firmama često mogu videti zaposleni koji su “mrtvi bolesni“ došli na posao, samo da ne bi ostali bez tog dela plate. A to ima niz negativnih posledica. Najčešće dolazi do prave male epidemije u kancelariji (službi, zgradi) u kojoj radi zaposleni koji je bolestan, jer je on pokretni izvor virusa. Ubrzo počinju da se razboljevaju i njegove kolege, od kojih će neke takođe nastaviti da rade (dalje šireći virus), a neke otići na bolovanje i platiti ceh od 35% umesto onog prvog bolesnog.
Dalje, iako prima platu, od bolesnog kolege niko i ne očekuje da u potpunosti učestvuje u svim aktivnostima. Obično “vredni bolesnik” dolazi malo kasnije na posao i malo ranije odlazi sa njega, u međuvremenu se piju čajevi, lekovi, ide se na kontrole kod lekara… Ako ne otvori bolovanje, zaposleni obično uzima slobodne dane, odnosno dane od godišnjeg odmora, time čineći sebi dodatnu “medveđu“ uslugu. Jer namena odmora svakako nije ležanje u krevetu i lečenje, već relaksacija, odmaranje, putovanje, bavljenje hobijem, sportovima, pa kada se on ne iskoristi u primarne svrhe raste verovatnoća da se tokom iduće godine poveća broj dana bolovanja za tog zaposlenog.
Na žalost, dešava se i da se, zbog odloženog lečenja, stvari iskomplikuju, pa onda slede višenedeljno (ponekad i višemesečno) bolovanje, a česti su i recidivi.
Tako prividna ušteda (fiktivno nema bolovanja) proizvodi naknadne troškove za firmu (do bolovanja ipak dođe, ali mnogo dužeg, ili na bolovanje ode, umesto onog prvog “kliconoše“, veći broj zaposlenih). U ovom slučaju, “zarada” od bolovanja se sastoji u tome da se izbegne dugotrajno odsustvo većeg broja zaposlenih zbog sprečavanja odlaska na bolovanja onog prvog bolesnog, to jest menadžerskog pružanja podrške situaciji gde se poslovi obavljaju u neregularnim zdravstvenim uslovima.
Zato je važno da se u preduzeću kreira “pozitivna klima” po pitanju bolovanja – rukovodioci moraju da prepoznaju kada je neko (zaista) bolestan i da izdejstvuju da ta osoba ostane kod kuće par dana, za njeno i za opšte dobro. Izjave o “vrhunskim radnicima” koji nemaju ni dan bolovanja ponekad i nisu baš toliko korisne koliko to u prvom trenutku izgleda, a “prozivanje“ zbog bolovanja značajno doprinosi pogoršanju radne klime u firmi.
Tekst u celosti možete pročitati ovde
