U svojoj bogatoj karijeri Dušan Bošnjak je bio sistem programer, analitičar, projektant, rukovodilac razvoja na naučno-tehničkim i poslovnim aplikacijama, šef ERC-a… da bi se početkom devedesetih otisnuo u privatnike, osnivajući preduzeće za informatički inženjering IIB. Idejni tvorac prvog srpskog ERP-a poznatog pod nazivom UPIS i 3PI metodologije za uvođenje informacionih sistema danas sa pijetetom priča o svojim prvim preduzetničkim koracima i putu koji je IIB morao da prođe od male porodične “manufakture” do ugledne kompanije specijalizovane za razvoj i implementaciju softvera za koji mnogi tvrde da “nadmašuje očekivanja korisnika”.
IIB je porodična kompanija. Koje su prednosti takvog načina organizacije?
To je bila iznuđena situacija, a ne neko moje opredeljenje. Na Zapadu se kreće sa dva miliona evra, a ja sam morao da krenem bez sredstava, pa sam koristio jedan zaboravljeni srpski sistem – mobu. Srećom, u okruženju su bili ljudi bliski sa informatikom – prvo žena, pa posle brat; dosta rano je krenuo i sin; a kada se brat oženio pridružila se i njegova žena, koja se, iako nije iz te struke, pokazala izuzetnom. Bila su to teška vremena kada ljudima nije bio potreban softver, jer nisu imali ni za hleb, ali smo uspeli zahvaljujući našoj upornosti. Verovali smo da jednom mora da dođe i naše vreme, ali ono nije došlo celih dvanaest godina.
Jedva smo spajali kraj s krajem, ali ipak smo rešili da napravimo sopstveni proizvod, sa idejom da to bude integralni informacioni sistem. Takav softverski paket se danas naziva ERP. I upravo tu nas je spasila „porodična manufaktura”: nismo ostajali bez kadra u vreme kad svi drugi jesu.
Kada je posao počeo da raste mi smo se proširili. Opet su to bili prijatelji sa studija ili bivših poslova. I danas znatan deo zaposlenih čine rodbina, prijatelji i poznanici.
Koliko je posao poput vašeg isplativ?
To je različito za različite periode. Kada gledam na ceo period od proteklih dvadeset godina, rekao bih da nije isplativ. Međutim, u poslednje tri godine, ne računajući ovu kriznu, dočekali smo da nam ostane prvi dinar. Poučeni iskustvom prethodnog perioda znatan deo sredstava smo reinvestirali u posao, što se ispostavilo kao dobro, jer u krizi koja nastupa ova sredstva treba da nam omoguće kontinuitet. Znači, kad bi se računalo samo prethodnih par godina a isključilo petnaest prvih godina rada, moglo bi se reći da je odlično.
Za MSP sektor
Po mišljenju mnogih stručnjaka UPIS predstavlja najbolji domaći ERP u svojoj klasi i može ravnopravno da se nosi sa stranim ERP-ovima. Kome je sve UPIS namenjen?
Kada smo kretali bio je namenjen uglavnom velikim preduzećima, u ondašnjem smislu te reči. Naš prvi proizvod koji se zvao PIS – Poslovni informacioni sistem – je radio u Intereksportu koji je imao 15.000 zaposlenih; radio je u kombinatu Borovo koji je u to vreme imao 540 prodavnica; u IMR-u koji je imao 4.000 zaposlenih… Danas nemamo tako velike firme i UPIS je u današnjim uslovima namenjen preduzećima sa od dvadeset do trista radnih mesta. Teško je to porediti sa nekim velikim globalnim ERP-ovima, zato što globalni ERP-ovi imaju u sebi znanja za rad u 150 zemalja. Ovde ima znanja za pet „naših” zemalja. Ali teško da neki strani proizvod može da obradi naše specifičnosti, pa su znanja ugrađena u naš ERP za naš region znatno kompletnija i praktičnija od bilo kog stranog ERP-a.
Što se tiče naše pozicije, mi smo prvi jugoslovenski i srpski ERP. Znači, mi smo od 1988. godine pravili integralne informacione sisteme, kako su se tada zvali. Danas smo vodeći po broju prodatih licenci u odnosu na broj zaposlenih koji podržava ERP. Mislim da je to ta ozbiljnost porodične priče, jer smo sve optimizovali i racionalizovali.
Što se tiče kvaliteta, njega je teško oceniti. On se pre svega ogleda u kvalitetu podrške, a mi smo jedini na tržištu koji imamo sve implementacije uspešne. Svako uvođenje koje smo pogodili i započeli mi smo i završili. Odnos koji smo prema tome pokazali je značajniji od samog kvaliteta ERP-a, a i on je svakako dovoljno dobar. U nekim segmentima smo apsolutno dominantni – imamo toliko specifičnosti za pojedine oblasti i ne verujem da ima bilo koji proizvod koji može da nam parira u pomenutim poslovnim oblastima. Podržavamo sve od proizvodnje i usluga preko distribucija do mega-marketa. Posebno smo dobri u razuđenim firmama, a jedini smo u podršci distribuiranim sistemima sa serverima na više lokacija koji međusobno „razgovaraju” putem replikacija.
Po međunarodnoj klasifikaciji, stepen informatičke razvijenosti jedne države meri se brojem ERP-ova koji su implementirani u kompanijama. Znamo da je kod nas taj broj još uvek mali u odnosu na broj registrovanih preduzeća. Prema vašim saznanjima, da li u malim i srednjim preduzećima ipak sazreva svest o potrebi uvođenja ERP-ova?
Svakako da sazreva, i to ubrzano. Pre samo tri, četiri godine smatrao sam da je priča o neminovnosti uvođenja ERP-a samo marketinški trik i da je bolje dobro se organizovati bez ERP-a nego imati lošu organizaciju sa ERP-om. Međutim, danas, u nekim oblastima poslovanja, kao što su distribucije roba široke potrošnje i lekova, ili ćete imati ERP i racionalno poslovati ili vas neće biti.
Pre pet godina sam prvo morao da ubeđujem ljude kako im je ERP potreban, pa onda da idemo u posao. Sada se potreba podrazumeva, a pitaju nas može li se to odraditi „za juče”. Tržište ERP-ova apsolutno sazreva. Mi ćemo na njemu nastupiti i sa proizvodom koji se zove Kompas, a koji će pokrivati mala i mikro preduzeća. Dosad nisam ni mislio da će nekome trebati ERP sa samo jednim radnim mestom, a sada verujem da je to značajan deo tržišta.
Mislite li da će biti teško objasniti malim firmama da je važno da imaju ERP sistem poput Kompasa?
To je dobro pitanje. Kompas je paket, ali ne samo softvera. U njemu je jedna komponenta mali UPIS, druga komponenta je poslovni model, a treća je način obuke, uvođenja i podrške. On podrazumeva kompletnu uslugu i prodaje se kao paket. Postižemo neku racionalizaciju da bi to moglo da bude jeftino, da zahvaljujući niskoj ceni ne bude mnogo preispitivanja da li je potreban ili nije. Mada, sa druge strane, verujem da u određenom broju kuća ne bi bilo lako objasniti potrebu za njim. Radili smo neke analize i uočili oko 10% od tržišta kao interesente. U kućama koje dobro posluju i koje su iz najfrekventnijih oblasti, gde se konkurencija oseti, neće biti problema, a onima drugima nismo ni planirali da se bavimo, jer nam nije ideja da radimo edukaciju potreba. Suviše smo mali da bismo stvarali potrebe za nečim na tržištu; to je jako skupa investicija i to mogu samo giganti. Mi ćemo praviti upitnike uz pomoć kojih bismo mogli da odredimo profil firmi i stepen njihovog interesovanja i na osnovu njih ići u akciju.
Tekst u celsti možete pročitati ovde
