Nadovezujući se na priču iz prethodna dva broja GM-a o islamskoj poslovnoj etici, odnosno načelima poslovnih transakcija zasnovanim na Kuranu, ovog puta biće reči o islamskom bankarstvu, kao specifičnom obliku bankarstva koje pokušava da izbegne zabranu plaćanja i primanja kamate koju propisuje islam poslujući na bazi podele profita ili pomoću drugih dozvoljenih oblika. Iako bi bilo logično priču početi definisanjem fenomena o kojem je reč, tačno a koncizno definisanje islamskog finansijskog i bankarskog sistema jednostavno nije moguće. Postojeće definicije poput onih najužih (beskamatno bankarstvo), do najširih (finansijske operacije koje vrše muslimani), ne oslikavaju specifičnosti ovakvog poslovanja. Uspostavljanje kriterijuma poput: pripadanje Internacionalnoj asocijaciji islamskih banaka (International Association of Islamic Banks – IAIB), vlasništvo muslimana, upravljanje od strane šerijatske komisije… i dalje ostavlja izuzetke koji se ne mogu pod njih podvesti. Čak i kriterijum samoidentifikacije (islamska je ona koja se sama tako deklariše) izostavlja npr. Turkish Finance House ili saudijsku Al Rajhi banku i investicionu kompaniju. Iako ni jedna definicija nije potpuna, kao korisna šire je prihvaćena ona koja kaže da su islamske finansijske institucije „one čiji su ciljevi i operacije zasnovani na principima Kurana, na osnovu čega se mogu i odvojiti od konvencionalnih finansijskih institucija koje nemaju ovakve preokupacije“. Nakon svega, čini se da bi boljem razumevanju islamskih finansija (koje obuhvataju ne samo bankarstvo, već i zajedničke fondove, osiguravajuća društva i druge nebankarske institucije) sigurno više pomoglo izlaganje osnovnih principa njihovog poslovanja, nego pokušaj preciznog definisanja, pa ovaj tekst predstavlja upravo takav pokušaj.
Islamsko bankarstvo, kao institucija, postoji tek nekoliko decenija, zbog čega se često smatra fenomenom modernog doba. Istina je da su organizacije koje se uspostavljaju kao alternativa konvencionalnim bankama i finansijskim institucijama relativno novija pojava (ukoliko se zanemari činjenica da su u muslimanskom svetu uvek postojala kreditna društva u sklopu humanitarnih organizacija, koja su pozajmljivala novac na beskamatnoj osnovi), međutim, osnovna praksa i principi na kojima se bazira rad islamskih banaka bili su opšte prihvaćeni tokom istorije u celom svetu. Evidentno je da su islamom dopuštene finansijske aktivnosti predominantno praktikovane u srednjem veku u Španiji, Mediteranu, pa sve do Indije, da su muslimanski trgovci bili redovni posrednici u brojnim trgovinskim transakcijama i da su mnogi koncepti, tehnike i instrumenti “islamskih finansija” kasnije prihvaćeni od evropskih finansijera i biznismena.
Istorijat islamskog bankarstva
Islamske banke i finansije u modernom kontekstu pojavljuju se prvo u Egiptu. Napor uložen pre svega od strane ekonomiste Ahmada El Nadžara rezultirao je otvaranjem prve islamske banke 1963. godine. Mit Ghamr Saving Bank je imala formu štedionice zasnovane na deljenju profita. Banka u svom poslovanju nije naplaćivala kamatu, već je investirala u trgovinu ili industriju, direktno ili u partnerstvu sa drugima, i delila profit sa svojim depozitorima. Dakle, funkcionisala je kao štedionica i investiciona institucija, a ne kao komercijalna banka. Ipak, 1967. godine je napustila eksperiment beskamatnog modela poslovanja i pretvorila se u konvencionalnu banku, najviše zbog preovlađujuće političke klime koja je vladala u tom periodu.
Druga islamska banka osnovana je takođe u Egiptu 1972. godine, ali ovaj put uz podršku egipatske vlade, što je i omogućilo njen opstanak. Nasser Social Bank je bila vladina banka, čiji su ciljevi bili više društveni nego komercijalni.
Od tada pa na dalje osnivanje islamskih banaka postalo je stalna tačka dnevnog reda međuvladinih Konferencija islamskih zemalja. Veliki institucionalni podsticaj osnivanju islamskih banaka dale su Konferencija ministara islamskih zemalja u Karačiju 1970. godine, Islamski samit u Lahoreu 1974, Prva islamska konferencija islamskih ekonomista u Meki 1976, Međunarodna ekonomska konferencija u Londonu 1977. i druge.
Organizacija islamskih zemalja (Organization of Islamic Countries – OIC) osnovala je 1975. godine Islamsku razvojnu banku (Islamic Development Bank – IDB) kao zajmodavnu ustanovu za unapređivanje ekonomskog razvoja i trgovine između zemalja članica. IDB je takođe pružala finansijske servise i asistenciju. Njen glavni ured nalazi se Džidi (Saudijska Arabija), dok su kasnije otvoreni i regionalni uredi u Rabatu (Maroko), Kuala Lumpuru (Malezija), a zatim i tzv. Reprezentativni ured u Kazahstanu, u gradu Almati (Almaty). Iste godine formirana je i prva privatna islamska banka – Dubai Islamic Bank.
U Azijsko-pacifickom regionu promene su bile znatno sporije. Philippine Amanah Bank ( PAB) je osnovana 1973. godine predsedničkim dekretom kao specijalizovana bankarska institucija. Iako bez zvaničnog vezivanja islamskog karaktera za poslovanje banke, ona je u stvari predstavljala odgovor filipinske vlade na proteste muslimanske zajednice i uspostavljena je da bi služila njenim specijalnim bankarskim potrebama. Međutim, poslovala je na dualnoj osnovi, kao konvencionalna i islamska banka.
U Maleziji je 1963. godine uspostavljena Muslim Pilgrims Savings Corporation-finansijska institucija koja je pomagala štednju za hadžiluk. Ova institucija je do 1969. godine evoluirala u Pilgrims Menagment and Found Board ili „Tabung Haji“, kako je popularno nazivaju. Iako ona nije predstavljala banku, njen uspeh dao je podsticaj za uspostavljanje Bank Islam Malaysia Berhad koja predstavlja prvu islamsku komercijalnu banku u Maleziji.
Islamski bankarski pokret nije bio ograničen na islamske institucije u muslimanskim zemljama. U Luksemburgu je 1978. godine osnovana Islamic Banking Sistem (sada Islamic Finance House) i smatra se prvom islamskom finansijskom institucijom u Evropi. Ubrzo nakon nje osnovane su i Islamic Bank International of Denmark u Kopenhagenu i Islamic Investment Company u Melburnu (Australija).
Zapadne banke su bile aktivne u islamskim finansijama od početka. Radilo se uglavnom o uzimanju međubankarskih depozita od islamskih finansijskih institucija, koji su bili prikupljeni od muslimanskog stanovništva u zemljama u kojima su delovale. Zapadne banke koje su primile te međubankarske depozite složile su se da koriste dobijena novčana sredstva u skladu sa islamskim principima. Neki od najatraktivnijih zapadnih učesnika dosad su bili Citibank i Union Bank of Switzerland, koje imaju svoje šaltere za beskamatno poslovanje.
Islamsko bankarstvo danas
Danas u svetu postoji više od 150 islamskih finansijskih institucija, a islamsko bankarstvo uključuje: lokalne islamske banke, internacionalne islamske banke koje su u posedu vlada islamskih zemalja, privatne islamske banke, privatne islamske banke uz veliki udeo vladinih tela, te islamske bankovne filijale konvencionalnih banaka.
Najveća islamska banka je El Rajhi Banking & Investment Company” (Saudijska Arabija), sa kapitalom od približno deset milijardi dolara, koja ima svoje filijale na Zapadu, prvenstveno u Londonu i Luksemburgu. El Barekeh Group, takođe iz Saudijske Arabije, osnovana 1982. godine, predstavlja drugu najveću bankarsku instituciju ove vrste. To je najveća investirajuća kompanija u Londonu i suvlasnik je dvanaest različitih finansijskih institucija. Sledi Dar El-Maal El-Islam sa sedištem u Ženevi, registrovana 1981. To je zapravo holding kompanija koja posluje na svim kontinentima kroz mrežu islamskih finansijskih institucija, investicionih kompanija i islamskih osiguravajućih društava. Četvrta po veličini islamska finansijska institucija je Kuwait Finance House koja je skoro sasvim u posedu kuvajtske vlade.
Principi islamskog bankarstva
Vodeći principi islamskog finansijskog sistema predstavljaju skup zakona i odluka tzv. šerijatskih principa koji upravljaju ekonomskim, socijalnim, političkim i kulturnim aspektima islamskih društava. Šarijat proizilazi iz Kurana, njegove prakse i objašnjenja. Osnovni princip islamskog bankarstva je da je ono oslobođeno kamate (riba). Zabrana davanja ili primanja kamate propisana je u više poglavlja (Sura) muslimanske Svete knjige. Tako Sura Al-rum kaže da „kamata lišava bogatstvo Božije milosti“, Sura Al-Nisa kamatu smešta među pogrešne pristupe tuđoj imovini, Sura Al-Imran poziva muslimane da se klone kamate radi sopstvenog dobra, dok Sura Al-Baqarah pravi jasnu distinkciju između kamate i trgovine.
U Kuranu se dalje naglašava da onaj ko ne uzima u obzir prohibiciju kamate,
”nalazi se u ratu sa Bogom i njegovim Prorokom”. Osuđuje se kako onaj ko daje kamatu, tako i onaj ko je prima, ali i svi koji imaju koristi od ovakvih transakcija. (Slične zabrane se nalaze i u prekuranskim spisima, ali ih Kuran racionalizuje.)
Iako su neki (Kan 1968, Mannan 1970.) pokušavali da objasne prohibiciju kamate ekonomskim razlozima (sprečavanje potpune zaposlenosti/ onemogućavanje međunarodne monetarne krize, koje se po Kanu zasnivaju na instituciji kamate…), ni jedna od ovih studija nije uspela da uspostavi uzročno-posledičnu vezu između kamate i pomenutih fenomena. Sa druge strane, postojali su pokušaji dokazivanja kako institucija kamate nije efektivna ni u kapitalističkim ekonomijama (Arif 1982.). Zajednička linija svih ovih diskusija jeste eksploativni karakter institucije kamate.
Stvaranje novca od novca nije dopušteno šerijatskim zakonima. Novac je samo sredstvo razmene, način definisanja vrednosti stvari, on nema vrednost po sebi.
Šerijat takođe zabranjuje „gerar“ (rizik ili spekulaciju). Svaka transakcija u koju se upuštaju muslimani mora biti oslobođena neizvesnosti, rizika i spekulacije. Relevantno u ovakvoj zabrani jeste zaštita slabijih od eksploatacije. Investicije moraju biti u etičkom sektoru (ne može biti investicija u sektore koji su vezani za alkohol, kockanje, pornografiju ili drugu moralno diskutabilnu aktivnost). Poslovanje kompanije takođe mora biti etičko.
Ključan aspekt etičkog islamskog bankarstva i finansija jeste ideal da se ekonomski i socijalni razvoj ostvaruje kroz islamske investicije i davanje milostinje (zakat).
Alternativa kamatnim stopama
I mada za tvrdnje da poslovanje finansijskih institucija na ovom principu doprinosi ujednačavanju raspodele bogatstva i pojačavanju jednakosti u ekonomskoj participaciji nema realnih dokaza, svoju osobenost islamsko bankarstvo crpi iz posebne forme gde nema mesta instituciji kamate. No, zabrana kamate ne znači da je kapital bezvredan. Islam priznaje kapital kao faktor produkcije, ali ne dozvoljava da postane predominantan.
Postavlja se pitanje šta onda zamenjuje mehanizam kamatnih stopa u islamskom okruženju. Postoje sugestije da je podela profita valjana alternativa, dakle da vlasnik kapitala legitimno deli profit koji je stvorio preduzimač. Oko pitanja da li deljenje profita može da obezbedi efikasnu alokaciju sredstava otvorena je rasprava, u kojoj su se neki ostali mišljenja da je substitucija deljenja profita institucijom kamate imperativ, ali i „potrebno zlo“ (Naqvi, 1982.).
Pored toga, islamske banke pribegavaju otvaranju transakcijskih i investicionih depozita. Transakcijski depoziti imaju fiksnu nominalnu vrednost, ne ukamaćuju se, a banke mogu zaračunavati naknadu za obavljanje transfera. Investicioni depoziti nemaju fiksnu nominalnu vrednost, a prilikom njihovog otvaranja sa bankom se ugovara udeo u profitu banke, koji se ne može promeniti pre roka dospeća depozita.
Od drugih finansijskih instrumenata najvažniji su odložena plaćanja, marža na prodajne cene preduzeća, lizing i krediti s nultom kamatnom stopom ali uz naknadu.
Propisano verom
U savremenim uslovima poslovanja, etika poprima dinamičan karakter. Proces globalizacije zahteva brz protok novca i kapitala. Novac koriguje vrednosti, širi drugačiju kulturu i menja poslovnu etiku. No, islamski etički kodeks je bezvremen. On je deo ukupne islamske vere, te stvara osećaj odgovornosti u svakom istinskom verniku.
