U Japanu je nedavno jedan mladić izvršio masakr, nasumice ubijajući ljude na prometnom tokijskom skveru. Predajući se policiji, izjavio je da je pokolj izvršio jer mu je život delovao besmisleno. Svetski mediji reagujući na ovaj gest bezumnog, bezrazložnog i suludog nasilja otvorili su, po ko zna koji put, temu danka fantazmu uspeha, koji plaćaju žitelji visoko razvijenih, bogatih i otvoreno kompetitivnih društava.
Da stvar nije tako jednostavna pokazuju i serije sličnih krvoprolića koje su se ne tako davno dogodile u Srbiji, zemlji u tranziciji, siromašnoj, nerazvijenoj i prezaduženoj. U pokušaju da se razumeju ovi fenomeni, pozivanje na obilje koje karakteriše postindustrijska društva sa jedne, i na permanentnu oskudicu, lišavanje i različite vrste osujećenja koji obeležavaju život naših ljudi, sa druge strane, očigledno nisu odgovarajući terminološki instrumentarijum kojim bi se objasnila pomenuta surova eskalacija nasilja usmerenog ka drugima.
To što se i deca međusobno maltretiraju, što koristeći različite forme nasilja jedni druge terorišu, seksualno zlostavljaju i fizički povređuju, čini se da nije samo manifestacija ponavljanja vladavine nasilja – od političke realnosti, medijskih sadržaja ili svakodnevne komunikacije. Pre bi se moglo reći da je u pitanju svojevrsna i jezivo artikulisana pobuna protiv društvene klime u kojoj ni jedna vrednost sa kojom je svet računao od svojih početaka, više ne može da opstane kao važeća.
Zbunjujuća kombinatorika okolnosti
Suspenzija značenja “komune”, odnosno, zajednice koincidira sa procesom personalizacije, u kojem se pokazuje da su razvijena demokratska društva sa svojim višepartijskim sistemima, izborima, pravom na opoziciju i informisanje, srodna konceptu samousluživanja, testiranja i kombinovanja nepreglednog broja mogućnosti. Ali čovek današnjice fasciniran (ili uplašen, svejedno) liberalnim društvenim modelom, zbunjen je kombinatorikom okolnosti u kojima sasvim logično pozdravlja otvaranje tržišta, pravo na informisanje, Deklaraciju o pravima čoveka, ali je istovremeno zatečen otkrivanjem prljavih novčanih transferzala, pretnjom nuklearnim katastrofama, etničkim ratovima, presušivanjem izvora pitke vode Ili topljenjem lednika, transparentnošću globalne politike koja otkriva logistiku tajnih službi u svojoj osnovi.
Čovek današnjice, gotovo utrnut u svojoj sposobnosti za reagovanje, otkriva da je svet postao Jedan, saobrazan jednom principu opšte razmenjivosti na tržištu kapitala i da nema više ni jedne političke alternative koja bi od pobednika mogla da zatraži polaganje računa. Štaviše, obesmišljavanje svakog toposa, svake akcije, svake vrednosti, svakog ljudskog odnosa, izvan logike razmenske vrednosti koju formira kapital, izvan “pragme” kao svojevrsne ideološke matrice savremenog sveta, predstavlja obrise jednog sveta u nestajanju.
Izbledeli smisao
Kao da su u savremenoj kulturi, ogrezloj u novogovoru kapitala, u njegovim čistim apstrakcijama, poput kategorija interesa, efikasnosti i profita, koje su postale neka vrsta modernih mantri, svi ostali predeli smisla ljudskog života, izvan vidljive i momentalno merljive (lične) novčane dobiti, desupstancijalizovani, raspršeni i izbledeli do neprepoznatljivosti.
Možda je sveprisutno nasilje o kojem je reč samo pobuna protiv duha vremena u kojem je pred ciničnim licem kapitala smisao života doveden u pitanje, i samo očajnička potraga za njegovim obrisima?
