Scena je ovakva: u Bostonu sam, i na ulasku u apoteku, vrata mi pridržava Afro-Amerikanac (obavezujući “semantički lifting”, nema šta!). Pošto sam obavila kupovinu, izlazeći napolje, isti čovek mi ponovo pridržava vrata i tek tada ugledam da u jednoj ruci drži praznu plastičnu čašu. Shvatam da on u stvari na sofisticiran način prosi, i u čašu spuštam svu sitninu koja mi je ostala od kupovine. Trenutak kasnije on me hvata za ruku i, uvređen, demonstrativno mi vraća novac koji sam mu dala i kaže: “Nemoj da me potcenjuješ!”
To što je u razvijenom i bogatom svetu čak i prošnja promenila svoj simbolički predznak, postajući specifična forma socijalnog angažmana koji obavezuje dobronamerne, jedan je od simptoma promena u polju društvene komunikacije. Transformišući svoj socijalno marginalan položaj, u vrstu nove “pseudo-profesije”, to će reći u specifičnu formu “rada”, čovek koji prosi, svojim odbijanjem sitniša, pokazao je da i u milostinji danas postoje standardi. Štaviše u pitanju je simbolički obrt koji pokazuje da savremeni svet ne funkcioniše više na razmenljivosti roba i usluga, saglasno opštem ekvivalentu, već na gotovo obrednom mehanizmu koji strukturalno dekodira “davanje” i “uzimanje”.
U doba nedvosmislene vladavine kapitala, koji preko različitih formi poručuje, u svom tanatoičkom transu, da je prilagođena jedinka ona koja blagovremeno nauči da “uzima” (“sve što život pruža”, “sad ili nikad”, “logika obrlati i prožderi”) i time se kvalifikuje za razred “uspešnih”, pomenuta epizoda na dvostruki način upućuje na upotrebnu vrednost oskudice.
Nedostatnost “milostinje” svedoči o simboličkoj vrednosti “prosjačenja” kao “društveno korisnog rada”, čija je socijalna funkcija “dobar osećaj” i povlašćena pozicija “darodavca”. Stvar je, međutim, u tome što pomenuto odbijanje ukazuje na samu suštinu promene u polju razmenskog odnosa, karakterističnog za razvijena i bogata postindustrijska društva. U epohi koja je fascinirana fantazmom “više”, koja obavezuje na sve zamislive vrste kvantifikacije, samopoštovanje ukalkulisano u čin davanja milostinje, danas zavisi od izdašnosti iznosa.
Otuda ne treba da čudi što su danas aktuelni, barem sudeći prema onome čime nas zabavljaju svetski mediji, nova forma “humanitarnog rada”, svojevrsni spektakli milosrđa, pomodne “ceremonije davanja”. Na svetskoj sceni je zapravo, prava pomama za siromašnima, ugroženima i nesrećnima, za čije “izbavljenje” se međusobno bore razulareni bogataši i moćnici raznih fela. Pogledajte samo, Anđelina Džoli je nekoliko koplja ispred Madone koja bezuspešno pokušava da, sledeći pomenuti trend, i sama usvoji dete iz neke daleke, egzotične i po mogućstvu “divlje” kulture.
Utrkujući se za medijsku pažnju i za međusobno statusno odmeravanje, boreći se za primat u uspostavljanju trendova kojima se instrumentalizuje beda drugih, i time zapravo realizuje “upotrebna vrednost oskudice”, razmaženi bogataši mogu da biraju između usvajanja dece, kupovine ćebadi za neki izbeglički kamp, ili pak sofisticirane forme turističkog obilaska oblasti pogođene upravo obnarodovanim vidom prirodne katastrofe.
Time se svakako pokazuje da politička ekonomija savremenog sveta, u svojoj ogoljenoj formi, neutralizuje sve kategorije društvene teorije, da ih na izvestan način prazni od njihovog sadržaja i instrumentalizuje zarad realizacije “interesa” koji predstavlja regulativni princip čitavog polja društvene komunikacije. Jer, ova “demonstrativna galancija”, namenjena pre svega medijskoj prezentaciji i promociji njenih aktera, poričući svaku suštinsku vezu sa kategorijom humanosti ili zbiljskog milosrđa, zapravo samo prikriva beskrupuloznost logike kapitala, interesa koji mu stoji u osnovi.