„Molim Vas, ali menadžer nikada ne sme da pokaže svojim saradnicima da nešto ne zna“, suprotstavilo mi se jedno mlado, perspektivno i mnogim pametnim školama edukovano čeljade. Složio bih se da ne treba da viče (jer jednom menadžeru i ne priliči da viče) da nešto ne zna, ali bih naglasio da se u velikom problemu nalazi ukoliko njegov stav da sve zna proističe iz njegovih, istih takvih, uverenja. Za taj problem rešenje je neophodno tražiti na nekom drugom mestu, gde ga traže i mnogi drugi koji ne mogu da prihvate stvarnost.
Ili. Pre nekoliko godina pozvao nas je generalni direktor jednog od najuspešniji srednjih preduzeća u Srbiji. Već nakon nekoliko trenutaka počeo je, nervozno mašući materijalom od dvadesetak strana, da objašnjava: „Ovo je dokument razvoja našeg preduzeća (mi bismo to nazvali dokument Misije kompanije). Pisao sam ga poslednja dva meseca, odričući se svojih poslepodneva i večeri, ne gledajući televiziju, nisam se družio sa prijateljima, nisam išao u pozorište i… da vam ne dužim. O svakom slovu i zarezu vodio sam računa. I šta se dešava danas, nakon šest meseci? …… shvatio sam, oni ne samo da ne sprovode ono što je napisano, nego najveći deo njih to nije ni pročitao.“ Grub, ali iskren odgovor bi bio (direktno ga je i dobio nakon nekoliko meseci zajedničkog rada, u ovom trenutku to je bilo isuviše opasno za njegovo zdravlje) da to što nisu pročitali nije lepo, a što nisu sproveli i nije čudno. Zašto očekivati da neko sa velikim entuzijazmom sprovodi nečija “poslepodnevna i večeranja maštanja”?
I oba ova putića vode do istog izvora – do, nadam se, opšte poznate i prihvaćene teze da idealan menadžer (za razliku od idealne žene) ne postoji, i da se rešenje traži u timu i timskom radu. Onom menadžeru koji je svestan da nije idealan, ali je zrela uravnotežena osoba, jasno je da je pozivanje ljudi u tim čin koji je prevashodno neophodan njemu da bi povećao verovatnoću donošenja dobre odluke i da bi povećao verovatnoću njenog sprovođenja.
Pitanje zrelosti
Postoji neka vrsta zablude da je trenutak kada se saradnici pozivaju u tim, trenutak priznavanja slabosti, nedovoljne genijalnosti i slično. Da je čin kada podređeni učestvuju u donošenju odluka, to jest njihova participacija, nekakav ustupak. Stvari stoje upravo suprotno – participacija je alat uspešnih. Svesnih da što god više razmenjujemo mišljenja, to će odluka biti bolja… i da je neophodno da se što bolje i jasnije čuje „glas naroda”… i da što više imamo vremena, približićemo se konsenzusu… Ove rečenice ne proističu iz mojih levičarskih opredeljenja (iako se još uvek osećam kao da sam u godinama kada to nije greh), već upravo suprotno: iz sitnosopstveničkih kapitalističkih poriva. Zašto? Pa dva su razloga. Prvo – sigurno će rešenje, to jest odluka, biti kvalitetnija (inače čovek mora ozbiljno da se zapita gde ih takve nađe kad ništa od njih ne može da nauči). Drugo – saradnici će se drugačije ponašati kada dođe vreme sprovođenja odluke, jer su i oni učestvovali u njenom donošenju. Shvatanje participacije je pitanje menadžerske zrelosti.
Uloge i odgovornosti
Ali zbog svih onih kojima se sada mota po glavi misao: „Molićete vi nas da participiramo” ili onih koji su poverovali u iluziju da imamo dovoljno vremena da se približimo konsenzusu, dužan sam da objasnim zašto koristim termin tim, a ne uzajamno ravnopravne termine komisija, radna grupa, debatni klub ili pevačko društvo. Kada govorimo o timu onda govorimo i o ulogama u timu i o odgovornostima u timu. U svakom timu postoji neko (jedna osoba) koja ima najveća ovlašćenja i koja preuzima odgovornost za odluku u situacijama kada ne možemo da se približimo konsenzusu, a vreme nas „pritiska”. Demokratija u timskom radu ne podrazumeva preglasavanje ili nadglasavanje. Podrazumeva imenovanje osobe koja će snositi odgovornost za kvalitet odluke. I sad mi u ušima odzvanja reakcija nalik dečijoj: „A što da pričamo kada to znači da će sve biti po njegovom?”. Još jednom – zato što je ta osoba najodgovornija i za kvalitet odluke i za njeno sprovođenje.
Ostali članovi tima mogu mirno da spavaju pod uslovom da su otvoreno izneli svoje stanovište i otvoreno ga branili. A na onom ko ih je pozvao u tim je da im obezbedi ambijent u kome će oni otvoreno govoriti. Sebe radi.
