Piše: prof. dr Radovan Bigović
Danas svi govore o “krizi kulture”. Zato se nameću mnoga pitanja: Šta je kultura? Kakav je odnos tradicionalne i moderne kulture? Šta je popularna, a šta visoka kultura? Ima li kultura vrednost po sebi i za sebe? Nije li kultura luksuz, igra, sujeta, gordost, raskoš, zamka za dušu? Da li je savremena masovna i potrošačka kultura postala roba? Da li je “kulturni” i “civilizovani” čovek bolji i plemenitiji od nekulturnog? Kakav je stav hrišćana prema kulturi? Kakvu vrednost ima tradicionalna hrišćanska kultura za savremenog čoveka: egzistencijalnu ili muzejsku i arheološku. Kakva je priroda hrišćanskog kulturnog stvaralaštva danas? Kako hrišćani vide savremeni ideal multikulturalnosti? Kako razlikovati kič i kulturu? Postoji li odnos svojevrsne idolatrizacije i mitologizacije kulture koja je opijum za metafizički otupljene mase?
Ovo su samo neka od pitanja koja traže odgovor. Umesto odgovora na njih, zadovoljiću se iznošenjem nekoliko načelnih stavova koji se odnose na postavljena pitanja.
Sredstvo opštenja među ljudima
Čovek je stvaralačko biće, u neku ruku vice-tvorac univerzuma. On je biće kulta i kulture. Kulturom se realizuje kao ličnost. Njome objedinjava prošlost, sadašnjost i budućnost. Kao bogoliko biće pripada dvoma svetovima: tvarnom
(stvorenom, materijalnom) i netvarnom (nestvorenom, božanskom). Svojim stvaralačkim potencijalima i energijama nadilazi tvarni svet, oslobađa se okova prirodnih stihija. Kulturom čovek vapije za novim svetom, novim životom, “novom zemljom i novim nebom”. Stvaralaštvom čovek gradi svoj sopstveni svet. Kroz kulturu materija se oduhovljuje i preobražava, a duh se opredmećuje i materijalizuje. Kulturni stvaraoci su se upoređivali sa sveštenicima. Kultura je sredstvo opštenja među ljudima. Kultura je dar, bogatstvo.
Kultura u funkciji Liturgije
Hrišćanska kultura je u svojoj suštini ram u kom je ikona Hristos, uprkos činjenici što ona nije monolitna, što postoji više tipova hrišćanske kulture: romanska (latinska), germanska (gotska) i vizantijska (pravoslavna). Pravoslavna kultura je teurgijska, to je kultura eshatološkog realizma, svojevrsna prosopografija. U svim svojim formama ona uprisutnjuje i opredmećuje buduće Carstvo Božije ovde i sada, u vremenu i prostoru, u istoriji. Ta kultura je ikonijska, jer ikonizuje Arhetip, Ličnost Bogočoveka Hrista, istinitog Boga i istinitog čoveka. Hrišćanska kultura izvire iz kulta. Ona nema razlog svog postojanja u sebi i po sebi. Uzrok i cilj kulture je izvan nje same. Kultura je u funkciji Liturgije. Arhitektura, ikonopis, freske, muzika, primenjena umetnost, sve je u funkciji Liturgije. Hram je “slika neba na zemlji”. Ikona je “prozor ka nebu”, odnosno “poklonjenje” koje uzvodi prototipu. Hrišćanska kultura je onaj spoljašnji ambijent koji treba čoveka da podstiče i usmerava na egzistencijalni susret sa Bogom. Kultura je sredstvo opštenja sa drugim, način da se oplemeni karakter i pripitomi grehom podivljala ljudska priroda. Smisao kulture je prvenstveno prevazilaženje samoljublja, gordosti i čovekovog najvećeg neprijatelja: smrti.
Opasnost od idolatrijskog stava
Kada se kultura odvoji od kulta, askeze, onda ona umesto da oslobađa čoveka od robovanja stvarima, i sama se potčinjava stvarima. Tada ona postaje mit i fetiš. Otuđenost od Boga za posledicu ima stvaranje idolatrijskog stava prema kulturi. Tada se kulturna dobra sakralizuju i postaju nova božanstva. Na ikonobožački i idolatrijski stav prema kulturi tokom istorije nisu bili imuni ni hrišćani.
“Unutrašnje” opasnosti
Savremeno hrišćansko kulturno stvaralaštvo (mislim i na pravoslavno) ugroženo je spolja i iznutra. Opravdano je postaviti pitanje: Da li zaista savremeni hrišćani stvaraju nova kulturna dobra ili je reč o kopiranju, reprodukciji, restauraciji, fotografisanju i konzervaciji prošlosti. Pre da je ovo drugo, a sve pod izgovorom da se ostane veran “veri Otaca”. Danas svi hrišćanski narodi pate od romantičarskih predstava prošlosti, kada je bilo sve “idealno i savršeno”, a sada “izopačeno i defektno”. Neka ikona, ili hram, je pravoslavnija ukoliko je bolja kopija neke starije. Ta tendencija preti da Crkvu pretvori u običan muzej umetničkih i kulturnih starina i običaja, nesumnjivo prekrasnih, ali tragično beživotnih. Snaga ovog kulturnog ultra-konzervatizma nije mala i beznačajna. Nju ne umanjuje ni činjenica da postoje i oni kulturni stvaraoci koji svoje nadahnuće crpu iz eshatona. Danas nam ne treba neka “egzotična” hrišćanska (pravoslavna) kultura, već kultura koja je u stanju da sklopi brak sa savremenom epohom i da je nadahnjuje, kultura koja je u stanju da izrazi ono radikalno novo, što je Hristos darovao svetu, a koje će se u svojoj sveukupnosti ostvariti u budućnosti. Sloboda je neophodna pretpostavka svake istinske i autentične hrišćanske kulture.
Multikulturalni mozaik
Pravoslavna Crkva se nikada nije zalagala za kulturnu unifikaciju sveta. Ona je juče, danas i sutra za sapostojanje i prožimanje različitih narodnih kultura. Svaki narod, svaki pojedinac ima pravo da manifestuje svoju veru u kategorijama svoje kulture. Jevanđelje treba da inkulturira u svakoj lokalnoj kulturi. Zato ona danas vidi Evropu kao mozaik u lego kockicama različitih kultura. Živimo u eri globalizacije kulture, neverovatne integracije sveta. Stvara se univerzalna, masovna i integralna kultura. Zahvaljujući informatičkom i tehničko-tehnološkom razvoju čovek može da participira u svim kulturama sveta, i to je nova realnost sa kojom smo suočeni. Kulturna globalizacija sveta danas izaziva osećaj da se svaka nacionalna kultura (manja ili veća) oseća ugroženo. Pa ipak, današnji svet ne pripada ni jednoj naciji posebno, ni jednoj kulturi posebno. Današnji svet pripada svim kulturama, ako su sposobne da izgrade svoje mesto u njemu. Hrišćanstvo ima izrazito personalističku i otvorenu antropologiju i ontologiju, otvorenu i komunitarnu kulturu. Zato ono nikada ne može da prihvati kulturni geto i izolaciju.
