Jesam li ja to nešto propustio? Da preformulišem: znam da sam za sve te godine odsustvovanja iz rodne zemlje puno toga propustio, ali da li mi je promakla ta neka prekretnica kada je neko preko noći odredio da je hvatanje beležaka nemuževno, kvarno i naprosto neprofesionalno? Da, neprofesionalno!
To je bila moja inicijalna sumnja, ali kada sam malo obratio pažnju primetio sam da je situacija još gora; da postoji neki tajni, opštedruštveni pakt koji je učinio da ljudi dignu ruke od beleženja jer je ono postalo prljavo i ružno. Da li imam dokaza? Pa, evo šta sam primetio u poslednjih nekoliko meseci…
Pop đaku, đak crkvenjaku…
Sedim na sastanku sa svojom mušterijom i njihovim (velikim) potencijalnim partnerom. Tu su još i nekoliko direktora sektora, par njihovih zamenika, čak i PR menadžer. Dogovaramo veliki posao. Vlasnici kompanija se dogovore u pet minuta, okreću se svojim direktorima i kažu im da je bitno da se dogovoreni detalji što pre stave u dokument i sprovedu u delo. Direktori sektora se bukvalno preko stola okreću svojim izvršnim asistentima i traže to isto. Jedino što fali je da vidim kako se ti izvršni asistenti okreću dečku u fotokopirnici ili devojci za recepcijom i kažu: “A sad ti stavi sve na papir, dogovorili smo otprilike… ovako nekako…”
Pola pišem, pola Šarcu dajem
Doveden sam kao konsultant na jedan veliki projekat, zaista veeeeliki. Na samom početku sastanka određen je zapisničar, po običaju najmlađa i najneiskusnija osoba za stolom. Ponavljam, ja sam samo spoljni konsultant. Tokom prilično duge diskusije doprinesem na temu zbog koje sam pozvan i odlazim. Nedelju dan kasnije zvoni mi telefon. To je …X, recimo, mlada osoba koja je bila zapisničar na tom sastanku. Kaže, pomalo pokunjeno, da od nje sada očekuju da dostavi detaljan izveštaj sa sastanka svima koji su bili prisutni, pa da li se ja, možda, sećam nekih stvari, jer je ona zapisala samo par sitnica. Za početak, znam li imena i funkcije svih koji su bili na sastanku? Samo to? Želi li i ime planete na kojoj smo bili dok smo pričali?
Kreativno
Slučajno se zateknem sa svojim regionalnim klijentom dok ga nekoliko lokalnih novinara intervjuiše. Ne učestvujem aktivno u intervjuu i tek posle desetak minuta primetim da od četvorice lokalnih novinara jedan snima intervju na mali digitalni voice rekorder, jedan hvata sporovozne beleške u raskupusanu svesku, a preostala dvojica čavrljaju sa sagovornikom. To jest, postavljaju mu pitanja i slušaju odgovore, ali ni na jedan konkretan način ne pokazuju da te odgovore nekako i beleže. Ne bih da ih ometam, pa sačekam da se intervju završi i da se klijent udalji na hitan telefonski razgovor pre nego što ih pitam da li koriste neku specijalnu mnemo tehniku koja im omogućava da sve zapamte verno? Ne, ne radi se o dosadnim mnemo tehnikama, već o jednoj mega dozi samopouzdanja – jedan od njih mi kaže da ako baš mnogo ne pogreši u prisećanju šta je intervjuisani rekao neće niko ni primetiti, a drugi objašnjava da upravo zato i nudi stalno svojim intervjuisanima da provere intervju pre štampe, pa onda oni lepo isprave šta je bilo pogrešno. Inače, ima i on jedan od onih digitalnih snimača, ali nije nabavio sveže baterije…
Kao da sam bio tamo
U malim oglasima primetim jedan jako zanimljiv. Dragan prodaje beleške sa vežbi na fakultetu. Kojem fakultetu? Pa, možda bi trebalo da budem precizan – prodaje beleške sa vežbi na čak četiri različita fakulteta. Mislim, znam da pokušavamo da razvijemo mala i srednje velika preduzeća u ovoj zemlji, ali ovo je već vic. Zovnem Dragana i on je prilično raspoložen da popriča. Vredno radi, namerava da proširi biznis, ima dobra iskustva, ne naplaćuje previše, sve u svemu zanimljiva priča. Upitan direktno šta misli o tome koliko su beleške sa nekih prilično važnih vežbi uopšte korisne ako niste bili na njima ili bar pokušali da pratite vežbe (recimo putem hvatanja beležaka) neveselo se smeje. Njegov odgovor: “Pa, mislim, korisno je da te podseti, mada je verovatno mnogo korisnije kad sam pokušaš da pribeležiš … ali znaš, ovako ljudi ne moraju ni malo da budu tamo i onda čak i kad probaju par puta, nekako misle da se isplati.”
“Nekako misle da se isplati?!” Možda je to ta magična formula? Možda je u pitanju jednostavno lenjost i ako dosledno kroz profesionalni (i ostali) život izbegavamo da hvatamo beleške, a ne platimo to baš previše, možda se isplati. Ono što me muči je očigledna lenjost i u sagledavanju druge strane ove jednostavne jednačine: a šta bi moglo da se postigne kad bi se tu i tamo hvatale neke beleške?
Da li imam još primera? Sigurno, bio sam siguran, kada sam počinjao ovaj tekst, da ima bar još desetak, ali sad jednostavno ne mogu da ih se setim. Možda je trebalo da pribeležim? Šta da vam kažem, već sam prilično dugo ovde.
