Tema o kojoj puno slušam ovih dana je kako je kod nas sve grozno a tamo, “iza grane”, sve je tako leeeepo. Čini mi se da skoro svi ljudi koje ovde srećem znaju više i bolje od mene kako se radi i živi u tom Londonu i San Francisku, pa se trudim da pohvatam što više, da naučim i prepričam svojim tamošnjim kolegama, jer i njima je potrebno otvoriti oči.
Sudija vozi taksi
Pre neki dan vozi me taksista koji je u slobodno taksističko vreme, očigledno, sudija; verovatno čak iz Vrhovnog suda, jer je sjajno upućen u pravnu problematiku. Dok stojimo na crvenom svetlu na semaforu, za šta sam mu već enormno zahvalan, pljesne rukom po novini, pomene neki sudski slučaj koji se završio neslavno i kaže sasvim precizno: “Samo kod nas ima da sudija pušta važan slučaj da teče godinama bez raspleta. I sigurno će najbogatiji optuženi da se izvuku, jel da?” Tužno uzdahnem, setim se svih onih misterioznih slučajeva beskrajnog suđenja u privrednom kriminalu sa one strane bare; setim se svih onih multimilionera koji su nakon što su optuženi za neverovatne krađe i utaje odjednom razvili misteriozne i komplikovane bolesti. Zato su morali u hotel umesto u zatvor. Human je taj svet… Setim se onih sudija koji su presuđivali u komplikovanim medijskim slučajevima nakon što su priznali da nikad ne gledaju televiziju… Setim se svih opskurnih presuda objašnjenih zakonima donetim pre par stotina ili hiljada godina… Setim se jednog stogodišnjeg sudije koji je oslobodio silovatelja uz obrazloženje da je svemu kriva silovateljeva žena jer je bila trudna!
Bivše radnike na krst
Moj potencijalni (ostaće na tome) klijent, koji mi od prvog minuta našeg susreta kuka kako ne može da nabavi “kvalitetne saradnike”, jer stalno insistiraju da znaju koliko će biti plaćeni umesto da ga pitaju šta oni mogu da učine za njega, kaže mi ničim izazvan: “Kad bih mogao, ja bih uveo i kod nas onaj zakon koji imaju Amerikanci da kad napustiš neku firmu ne možeš da radiš u drugoj neko vreme!”
“Koji je to zakon?”, pitam ja.
“Pa znate, ne možete vi sad ono što umete, što ste sve kod mene naučili, svima da nudite”, odgovara on sasvim ozbiljno.
Da, sećam se, taj zakon predviđa da nakon što se neko drzne da napusti vašu firmu vi imate pravo da ga zatvorite u metalni kovčeg i stavite u podrum, i ne date mu ni da vidi potencijalnog poslodavca, a kamoli da radi za nekog drugog.
Čak i da postoji takav zakon, a sad kad smo stavili sve na papir, plašim se…
Zašto stati na pola puta? Zašto ne staviti radnicima na čelo žig sa imenom vlasnika? A, da to smo već imali. Zvalo se robovlasništvo. Prođe…
Lekar na kašičicu
Kaže mi saradnica da je ponižena time što je sa vrhunskim medicinskim stručnjakom kojeg je tražila došla u kontakt, praktično usput, u sobi za sestre, gde ih je upoznala njegova asistentkinja a njena prijateljica. Kaže da je ispod svakog (svetskog) nivoa što je to morala tako da radi. Onda se ja žacnem, jer se prisetim kako to izgleda na svetskom nivou – čekanje od milion meseci da vas uopšte upute kod specijaliste, i prilična radost kada do toga zaista i dođe! Susret sa primarijusom, šefom tima i svetski poznatim specijalistom?! Ha, ha, ha! Ni u sobici, ni izvan sobice…. Ako ste Stingova sestra od tetke ili kraljičin konjušar možda u ovom životu, ali najverovatnije ne…
Sa papirićem ili na njemu
Na tribini posvećenoj većoj efikasnosti u privredi, pred brojnom publikom, jedan domaći konsultant ogorčeno kaže kako su naš najveći problem redovi pred šalterima. Eto, on je, na primer, dva dana pre toga proveo dva sata pred nekim šalterom da bi ga uputili na drugi. I onda? Ništa, na tom drugom su izdali taj neki glupavi papir.
Kaže on: “Nigde u svetu nema takvog zastoja pred šalterima i takve moći birokratije! Dok u svetu ulažu milione da vam praktično kurirom šalju sve što vam je potrebno, da ne trošite vreme!. Dok se to kod nas ne iskoreni nećemo mi nigde!”
Kada sam ovo prepričao svojim britanskim, nemačkim i francuskim kolegama iz firme pošle su im su suze na oči. Što od smeha, što od tuge. Gospodin konsultant bi mogao da provede veći deo svog frustriranog života po raznim hodnicima raznih službi raznih birokratija “u svetu” i da nikada i ne dobije taj svoj mizerni papirić!
Ja prvi stalno kukam i kritikujem, i verovatno neću skoro prestati, ali nećete me uskoro čuti da kažem tako olako, paušalno i bezbolno da je “u svetu” nešto baš bajno. Jer, svet je veliko i štrokavo mesto i ne sme ga se uzimati u usta tek tako. Ako neko zna neki konkretan slučaj kako je u “svetu rešeno” nešto što možemo da primenimo – poklanjam mu barem pola stranice u sledećem GM-u. Ako samo imate da kažete da je tamo negde kobasica mesnatija i salata zelenija, i da besno uzdišete, sačuvajte to za sebe.
