Dr Isak Adižes je osnivač i predsednik Adižesovog instituta, tvorac metoda koji nosi njegovo ime, ugledni konsultant mnogih vlada i preduzeća širom sveta. Profesor je na postdiplomskoj školi za menadžment na Kalifornijskom univerzitetu, kao i profesor po pozivu na Stanford univerzitetu, Kolumbija univerzitetu, Tel Aviv univerzitetu i Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Poznat je po svom jedinstvenom pristupu upravljanju organizacionim promenama zasnovanom na procesu kojim se izgrađuje uzajamno poštovanje i poverenje. Metod dr Adižesa uspešno je primenjen u više od pet stotina poznatih svetskih kompanija. Dr Adižes je autor knjiga: “Težnja ka Top-formi”, “Menadžment za kulturu”, Adižesov bukvar za preduzetnike”, “Upravljanje promenama”, “Životni ciklusi preduzeća”, “Dijagnoza stilova upravljanja”, koje su prevedene na gotovo sve važnije svetske jezike. Njegova tri predavanja (1997, 1998. i 2002. godine) pred nekoliko stotina naših menadžera i privrednika ostaće zapamćena i po tome što je na kraju predavanja u salama redovno bilo mnogo više učesnika nego na početku. Dr Isak Adižes je rođen u Skoplju, prva četiri razreda osnovne škole završio u Beogradu, tečno govori srpski jezik, a za filijalu Adižes instituta za Jugoistočnu Evropu, čije sedište je u Novom Sadu, kaže da mu je ne samo najdraža nego i najbolja.
Vašu teoriju menadžmenta, po kojoj suštinu menadžmenta određujete kao timski proces donošenja i efikasnog sprovođenja odluka kojima se rešavaju problemi uzrokovani promenama, mnogi smatraju jednom od najjednostavnijih i najlakših za razumevanje. Kako biste odredili granice njene primenjivosti?
Molim vas da krenemo redom. Odlično ste uočili suštinu mog pogleda na svet organizacija, na menadžment – jednostavno rečeno: demokratsko donošenje i diktatorsko sprovođenje odluka da bi se rešili problemi koji nastaju usled promena. I to da bismo napravili prostor za nove promene, pa ako hoćete i nove probleme, “kvalitetnije” probleme; kao u životu – “mala deca mali problemi – velika deca veliki problemi”. I to je ono što moji saradnici i ja radimo širom sveta u poslu koji ne nazivamo konsalting – i ljutim se na saradnike kad se prestavljaju kao konsultanti – već organizaciona terapija. A razliku sam srećom naučio još na samom početku svog rada, početkom sedamdesetih godina. Nisam bio zadovoljan kako se odvija jedan moj savetodavni rad. Žalio sam se nekim kolegama šta mi se dešava. U trenucima pesimizma, rekao sam im da verovatno i nisam dobar, čak da ne valjam ništa. Počeli su da mi se smeju u lice. Rekli su mi: „Zar ti ne znaš da skoro nikada ne prihvataju primedbe i savete konsultanata?” „Zašto?”, pitao sam ih. Odgovaraju mi: „Normalno je da konsultant napiše izveštaj i normalno je da se posle toga ništa se ne dešava!” I tada mi je sinulo – mene zanima kako sprovesti, a ne kako izmisliti promene!
Ko vesla, taj ne talasa
Da li biste bili ljubazni da ovo malo pojasnite?
Tačno kako sam rekao – kako sprovesti, a ne kako izmisliti promene!
To znači da ne treba samo misliti o strategiji, nego treba misliti kako sprovesti promene, pošto savetodavne, odnosno konsalting kompanije imaju ogromne probleme oko sprovođenja predloženih, čak i usvojenih predloga programa promena.
Poznato je, te kompanije pripremaju obimne, dobre referate, sa analizama, tabelama i mnogim drugim pokazateljima, za koje uzimaju silne pare. Međutim, te predloge, iako se zvanično usvoje, niko ne sprovodi. Mene je zainteresovalo – zašto se to ne sprovodi i kako sprovesti!
Shvatio sam ključnu prednost participativnog upravljanja tj. da ljudi koji veslaju ne talasaju svoju lađu. Dakle, ko vesla, taj ne talasa! I odlučio sam da sprovedem promene i to demokratskim putem. To znači ne hijerarhijskim centralno-planiranim putem. Shvatio sam da moramo da demokratizujemo preduzeća i da sprovedemo promene, i to sa ljudima koji žive u tim promenama. Želim “otvorene glave” da razgovaramo dok se dogovaramo i diktaturu kad je odluka doneta. Znači, još jednom: demokratija u donošenju i diktatura u sprovođenju odluka.
Pitala sam vas o granicama primenjivosti; postoje li kulture u kojima ovakav način na funkcioniše?
Ne, siguran sam da ne. Kaže se da se može dovesti konja na vodu ali ne možeš da ga navedeš da pije. Nije istina. Ako ga jašeš satima po pustinji u toplo vreme i onda ga dovedeš na vodu more ima da pije i još kako. To znači treba stvoriti situaciju gde će se ono što je najpovoljnije za organizaciju i dogoditi. I to mi radimo. Pitanje je samo “lakoće” sa kojom se primenjuje naša metodologija. Kod vas, na primer, neophodno je da ljudi shvate šta je diktatura u sprovođenju i da to nije samoupravljanje gde ste imali demokratiju i u donošenju i u sprovođenju odluka. Sa druge strane moguće je da ćete u nekim kulturama, kao što je na primer Kina, imati problem da ljude “omekšate”, da im objasnite da slobodnije iznose svoje mišljenje jer to nije usmereno protivnadređenih, već naprotiv za. Ko je taj ko zna šta je najpovoljnije za organizaciju? Niti jedan pojedinac; ali ako svi koji zavise od te organizacije i dele interes te organizacije što je moguće više približe svoja stanovišta onda to je, po mom mišljenju, najpovoljnija odluka.
Spomenuli ste interese. Kako pomiriti različite interese?
To bi bilo interesantno videti na primeru braka. I brak je jedna organizacija. I brak je uspešan kada je zasnovan na međusobnom poverenju i poštovanju. Supružnici prvo treba da imaju zajedničku viziju – šta je brak. Jedno od supružnika može misliti da brak dozvoljava veliku slobodu, dok, opet, drugo misli da u braku ne postoji slobodno, već odgovorno ponašanje. Znači, mora postojati zajednička vizija šta znači brak. Isto tako, brak podrazumeva da treba da postoji zajednički sistem vrednosti – kako vaspitavati decu, u šta verovati i tako dalje.
Isto tako je i u jednom preduzeću. Mora da postoji zajednička vizija kuda preduzeće ide i za koji sistem vrednosti se zalaže, odnosno da postoji saglasnost šta sme da se radi, šta ne sme da se radi i slično.
Najznačajnije bogatstvo kompanije
Ključne reči i u vašim predavanjima, knjigama, intervjuima… jesu “uzajamno poštovanje” i “uzajamno poverenje”. Na područjima kao što je naše mnoge “velike” reči su potrošene, “izlizale”su se: “demokratija”, “transparentnost”… pa bi tako i ova vaša poruka mogla da izgleda kao fraza.
A šta je najveće i najznačajnije bogatstvo koje kompanija može da ima? To nije novac. Ako postoji tržište, novac će lako postati dostupan. Nije ni tržište. Ako imate tehnologiju, moći ćete da pronađete tržište. Nije ni tehnologija, jer ako imate novac možete da kupite tehnologiju… Pa šta je onda? To je rukovodstvo koje ima vremena da pronađe tržište, novac i tehnologiju i da ih na optimalan način uklopi. Rukovodstvu su za to potrebni vreme i energija. Ako je organizaciona kultura opterećena nepoštovanjem i nepoverenjem, veći deo energije se troši na unutrašnje probleme, umesto na povezivanje novca sa tehnologijom i tržištima. Tako je kultura uzajamnog poverenja i poštovanja najveće bogatstvo koje kompanija može da ima. Čak ni najbolji pojedinci ne mogu da budu uspešni u lošoj kulturi.
Ono čime se bavite kao kompanija na kraju se uvek može kopirati, bez obzira koliko vi štitili svoje intelektualno vlasništvo. Ono što vi jeste mnogo je teže kopirati. Lako je kopirati ono što bilo koja uspešna kompanija radi, ali pokušajte da kopirate njihovu organizacionu kulturu i verovatno ćete shvatiti da je to nemoguće. A ta kultura bi veoma lako mogla da bude izvor konkurentne prednosti te organizacije.
Kultura je kapital koji je najteže izgraditi i najlakše izgubiti. Ona je najvažnija. Kultura naroda, kultura preduzeća, kultura porodice i kultura pojedinca!
Kada je razvijena kultura međusobnog poverenja i poštovanja tada se vidi blagoslov…
Kakva bi, po vašem mišljenju, trebalo da bude uloga političara u ekonomskom životu jedne države?
Ulogu politike, zapravo političara, prema društvu i prema državi vidim vrlo paralelno ulozi roditelja prema deci. Osnovno za ulogu roditelja jeste da se menja prema godinama dece. Kada je dete još beba, roditelji treba sve da rade za njega, jer je još zavisno od njih. Kada dete počne da raste, tada je uloga roditelja da ga vaspitava, da mu kaže šta se sme, šta se ne sme, odnosno da daje jasne direktive. Kada dete još više poraste, kada je već tinejdžer, tada mu treba tako pomagati da usvoji sistem vrednosti… Onda deca izađu iz kuće, ožene se, i sami postanu roditelji. To je njihov život! Tada ne smeš više da se mešaš, nikako, najmanje savetima. Dakle, šta si mogao da uradiš, uradio si; sada treba da budeš dobar deda! Treba da držiš porodicu zajedno…
Isto tako je i sa državom. Uloga političara u državi zavisi od toga kako je i koliko je razvijena ta država. Na početku razvoja jednog društva, posebno kod totalno nerazvijenih država, političari imaju ogromnu ulogu – potrebna je velika inicijativa, da se otvaraju fabrike, stvaraju mikrobanke, podstiče privreda. To znači da su u tim okolnostima ekonomija i država veoma bliske jedna drugoj, pošto narod ne zna ni kako da počne, a ne zna se, narodski kazano, ni ko pije ni ko plaća. Država treba da bude inicijator, da započinje…
Vraćam se opet na paralelu sa roditeljima. Veliku grešku će napraviti roditelji koji ne shvate da se dete razvilo i poraslo. Zamislite roditelje koji gaje decu kao da su bebe, iako deca imaju četrdeset godina. To znači da se upliću i u ono što treba i u ono što ne treba. To važi i za države u tom stadijumu. Recimo, razvijena država sa razvijenim preduzećima, berzom… sve, a vlada se i dalje upliće u sve i samo smeta. To znači i da uloga vlade treba da se menja.
U društvima koja su na svom početku, ili su ponovo na početku, susrećemo se sa problemima korupcije?
Vrlo je opasno kad političari imaju ekonomske interese. Tada dolazi do kolizije. Politička moć služi za povećanje bogatstva. U Americi je to zabranjeno. Totalno zabranjeno. Kada čovek postane političar ne sme da ima ni akcije na berzi. Zato se mora odvojiti politika od ekonomije. Dok se taj zid odvajanja politike od ekonomije ne sprovede neće biti revolucionarnih promena u reformi.
Nedostaje nam savest
Završimo ovaj naš razgovor promenama sa kojima smo i počeli. Vi govorite da one neminovno dovode do konflikta i da je umeće menadžera učiniti taj konflikt konstruktivnim. Ne čini li vam se da je u svetu sve više i više destruktivnih konflikata?
Promene su uvek postojale. Od kada postoji zemaljska kugla bilo je promena.
Tačno je, specifičnost 21. veka je da su promene sve brže i brže. Ako su naši preci donosili strategijske odluke jednom u životu, naši su očevi donosili strategijske odluke svakih deset ili dvadeset godina, mi ih pravimo svakih tri do pet godina, dok će naša deca svakih šest meseci donositi strategijske odluke. To dovodi do vrlo interesantnih pojava. Kada su promene sve jače i brže, i konflikti su sve brži i brži, jači i dublji. Upravo zato i opadaju sistemi vrednosti. Danas ljudi mogu da vide kako teroristi na televiziji ljudima odsecaju glave – u svemu se služe novom tehnologijom, a ljude ubijaju kao u kameno doba. To znači da je tehnologija otišla napred brže nego što su se razvile vrednosti čovečanstva. I zbog toga postoje jazovi.
Mislim da se zemaljska kugla brzo i sve brže kreće prema jednom najgorem Armagedonu koji možemo da zamislimo. Gandi je govorio da će nas upropastiti nauka bez savesti! Mene mnogo brine što se na mnogim univerzitetima gde se izučavaju tehničke nauke ne predaju književnost, umetnost, filozofija, etika…
Na jednom tehnološkom univerzitetu na ispitu su postavili pitanje koliko krvi može da prođe kroz jednu cev za jedan sat i niko nije pitao odakle i zašto krv u toj cevi!? Eto, to će nas upropastiti. Treba da postoji nauka, ali i savest!
I ekonomske nauke su bez savesti. Ekonomisti često znaju cenu svega, ali ne znaju vrednost ničega. U stvari, treba da naučimo naše ekonomiste sistemu vrednosti. Savest, odnosno humanističke pogled na svet, to je ono što nam nedostaje.