Piše: Vladimir Majstorović
U svetu se vrše detaljna istraživanja u kojima se posmatra uticaj volonterskog rada i pomaganje drugim ljudima na zadovoljstvo pojedinaca koji učestvuju u takvim aktivnostima. Veoma često se na pomaganje drugima i volontiranje gleda sa negativne strane. Postoje ljudi koje u te aktivnosti ulaze kako bi sebi potvrdili predstavu da su iznad drugih, jer “ako nekome pomažem, onda sam ja bolji od njega”. Poznata je i „negativna vizuelizacije” (koju sam opisao u prethodnoj knjizi), gde gledajući jad i čemer drugih ljudi lični problemi izgledaju manji. Na primer: ako nemamo pare da kupimo najnoviji model cipela dovoljno je da zamislimo čoveka koji nema noge i momentalno će nedostatak novih cipela biti beznačajan; slike ratova i kataklizmi kojima mediji svakodnevno zatrpavaju čoveka čine da mu se gubitak posla čini mnogo manjim problemom.
Kada smo osvetlili tu sebičnu stranu pomaganja drugim ljudima, posvetimo se onoj mnogo privlačnijoj.
Šta god da nas motiviše, dokazano je da usrećivanje drugih ljudi doprinosi našem zdravlju, boljem raspoloženju, a u krajnjem slučaju i dužem. U vezi sa željom svakog čoveka da živi što duže, srećnije, slobodnije i u duševnom miru, Pejton Konvej Marc kaže: „Postoji predivan mitski zakon prirode da u životu najviše čeznemo za tri stvari srećom, slobodom i duševnim mirom, koje se uvek zadobijaju tako što ih date nekom drugom.”
Ljudi koji su još kao deca krenuli sa pomaganjem i volontiranjem najčešće su nastavljali to da rade i kada su odrasli. Čak i ako su kao deca bili primoravani na volontiranje, opet su kao zreli ljudi u većem broju bili spremni da pomažu nego oni koji to kao deca nisu radili. Kao krajnja posledica, društva u kojima se gaji kultura pomaganja i volontiranja mnogo su prijatnija za život od onih gde je „svaka vaška obaška”. U vreme u kome se toliko govori o pravima pojedinca potrebno je daleko više prostora posvetiti kolektivnim pravima i negovanju međusobnog pomaganja…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.