Piše: Boris Vukić
Tokom tranzicije u porodičnim kompanijama podjednaku pažnju je važno posvetiti i pripremi naslednika i pripremi porodica i pripremi osnivača i pripremi kompanija. Ova poslednja podrazumeva ne samo rad na organizacionoj profesionalizaciji, već i na profesionalizaciji svih onih koje titulu menadžera nose. Potrebno je raditi ne samo na „hardveru” organizacionoj strukturi i procesima veći i na „softveru” podizanju nivoa znanja o menadžerskim veštinama i alatima.
Da li da profesionalnog menadžera kupim ili da ga razvijam od ovih kojih imam? Već ovo pitanje pokazuje zrelost kod osnivača koji ga postavljaju. Shvataju da nema dovoljno sinova, ćerki, bratanaca, ili ajd’ nek bude (‘bem ti život) i zetova, da bi se na njima zasnivao uspeh kompanije u budućnosti. „Samo da moj Mirko (ime sam izmislio) završi fakultet pa da mi se priključi, pa da ga ja još malo naučim, ih ima Bog da nas da vidi”. E ima Mirko, sve da je i takav kakvim ga otac vidi, i da se teše i sazreva, da menadžerski zanat nauči i da se sa takvim osnivačem izbori. I nek Mirko vredan bude pa nauči menadžerski zanat koji otac nije znao i nauči sve ono što otac i nije trebalo da zna da bi kompaniju doveo do uspeha. I neka se Mirko godinama osposobi i opismeni da može da vodi kompaniju u budućnosti koja će se umnogome razlikovati od vremena kad ju je osnivač samonikao pokrenuo i samouk vodio. Ali, neće biti toliko Mirkova koji će biti i u proizvodnji, i u prodaji, i u finansijama… Dakle, moraćemo u naše redove da primamo i one koji nisu „plave krvi”, ili “plavu krv” ne oženiše ili se bar sa njom ne okumiše…
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa.
