Po­slov­no-tu­ri­stič­ki pu­to­pis

Piše: Zve­zdan Hor­vat, di­rek­tor Adi­zes SEE

Po­sled­njih go­di­na sam do­sta pu­to­vao po Ukra­ji­ni i to po me­sti­ma ne ta­ko da­le­kim, ali do ko­jih ni­sam mi­slio da ću ika­da sti­ći. Me­sta zna­na iz pe­sa­ma (Ba­ja­ga i „Voz za Har­kov”),  fil­mo­va (Ode­sa i ste­pe­ni­ce iz Ej­zen­štaj­no­vog fil­ma “Kr­sta­ri­ca” Po­tem­kin) ili spor­ta (Ki­jev po “Di­na­mu”).

Čo­vek se če­sto u ovom po­slu ose­ća kao spor­ti­sta ko­ji od gra­da vi­di aero­drom i sta­dion. Ipak, za­hva­lju­ju­ći do­broj po­slov­noj sa­rad­nji sa ov­da­šnjim kom­pa­ni­ja­ma, pru­ži­la mi se pri­li­ka da po­se­tim ovu ze­mlju u vi­še na­vra­ta, pa i da na­đem ma­lo vre­me­na za obi­la­zak me­sta u ko­ji­ma sam bo­ra­vio (Ode­se, Har­ko­va, Dnje­pro­pe­trov­ska, Ki­je­va). Pri­me­tio sam da su no­vi de­lo­vi svih gra­do­va pre­po­zna­tlji­vo “so­ci­ja­li­stič­ki” i ne baš le­pi. Me­đu­tim,  Ode­sa je je­dan od naj­lep­ših pri­me­ra sta­rog i uglav­nom oču­va­nog gra­da. Na pri­mer, re­no­vi­ra­na Ope­ra je ran­ga Ska­le ili bi­lo ko­je sta­re, svet­ske, oper­ske ku­će. Ste­pe­ni­šte iz “Kr­sta­ri­ce Po­tem­kin” je ta­ko­đe ve­o­ma im­pre­siv­no. Mo­gu sa­mo da za­mi­slim ka­ko je to iz­gle­da­lo u vre­me car­ske Ru­si­je,  u vre­me naj­ve­ćeg sja­ja… No, ov­de ne­ću pre­zen­to­va­ti tu­ri­stič­ke atrak­ci­je ko­li­ko „ma­le” stva­ri ko­je ovu ze­mlju či­ne po­seb­nom.

Go­vor i spo­ra­zu­me­va­nje

O Ukra­jin­ci­ma sam ste­kao ja­ko le­pe uti­ske. Sprem­ni su da uče i do­sta su obra­zo­va­ni. Sklo­pio sam mno­ga po­znan­stva i pri­ja­telj­sta­va ta­mo. Či­ni mi se da smo na pri­lič­no slič­nim ta­la­snim du­ži­na­ma i do­bro se raz­u­me­mo. Ne go­vo­rim ru­ski, ali po­sle ovo­li­ko pro­ve­de­nog vre­me­na ta­mo, do­sta do­bro ga raz­u­mem (ima­ju­ći u vi­du da je po­lo­vič­no zna­nje ujed­no i naj­o­pa­sni­je zna­nje). Imao sam pri­li­ke da raz­go­va­ram sa fi­nan­sij­skom di­rek­tor­kom jed­ne ve­li­ke kom­pa­ni­je oko sat, sat i po. Ona raz­u­me en­gle­ski, ali ga ne go­vo­ri, ja raz­u­mem ru­ski, ali ga ne go­vo­rim. Sve vre­me smo pri­ča­li, ona na ru­skom, ja na en­gle­skom, dok je pre­vo­di­lac se­deo bes­po­slen. Ina­če, mno­go im je sim­pa­tič­no i svi­đa im se ka­da vi­de da ih raz­u­mem ili ka­da ne­što po­no­vim na ru­skom. Ali, i to je bri­ga o kli­jen­tu i pri­la­go­đa­va­nje istom.

Ru­ski vs ukra­jin­ski

Zva­nič­ni je­zik ove ze­mlje je ukra­jin­ski, me­đu­tim še­zde­set po­sto lju­di se slu­ži ru­skim. Na pri­mer, na uni­ver­zi­te­tu se pre­da­je na ukra­jin­skom, dok se na pa­u­za­ma pri­ča na ru­skom je­zi­ku. Dva su raz­lo­ga za ta­kvo de­la­nje. Pr­vi je to što je is­toč­ni deo ze­mlje pod ru­skim uti­ca­jem. Dru­gi je prak­ti­čan – da­ma ko­ju sam ta­mo upo­znao ob­ja­sni­la mi je da su i ona i muž po­re­klom iz za­pad­ne Ukra­ji­ne, ali kod ku­će pri­ča­ju na ru­skom da bi ga de­te na­u­či­lo.

Na­rav­no, dr­ža­va sve vi­še for­si­ra ukra­jin­ski je­zik. Je­dan naš kli­jent, ko­ji je u iz­da­vač­koj de­lat­no­sti, je bio ve­o­ma pred­u­zi­mljiv i pr­vi se se­tio da ob­ja­vi ukra­jin­sku gra­ma­ti­ku (iro­ni­je li – on je iz Har­ko­va ko­ji je pod ru­skim uti­ca­jem). Sva zva­nič­na do­ku­men­ta mo­ra­ju da bu­du na ukra­jin­skom, a lju­di baš ni­su vla­da­li gra­ma­ti­kom, ta­ko da je sva­ko pred­u­ze­će mo­ra­lo da na­ba­vi ovu knji­gu, pa je uspeh “Gra­ma­ti­ke ukra­jin­skog je­zi­ka” bio pri­bli­žan uspe­hu “Da Vin­či­je­vog ko­da”. No, bez ob­zi­ra na že­lje i na­me­re dr­ža­ve da se ukra­jin­ski kao glav­ni je­zik odo­ma­ći na sop­stve­nom te­re­nu, gde god da smo bi­li u ra­du sa kli­jen­tom – se­si­ja je uvek bi­la na ru­skom.

Vo­zom do po­sla

To­kom pro­pu­to­va­nja kroz ze­mlju bio sam pri­lič­no im­pre­si­o­ni­ran nji­ho­vim vo­zo­vi­ma, ne mo­žda to­li­ko iz­gle­dom, ko­li­ko or­ga­ni­za­ci­jom, tač­no­šću i či­sto­ćom… ne­što što je sko­ro ne­za­mi­sli­vo kod nas. Ma­nje/vi­še, svi ve­li­ki gra­do­vi su na oko 500-600 ki­lo­me­ta­ra od Ki­je­va, a ve­ći­na vo­zo­va kre­će oko 10 h uve­če i sti­že oko 7 h sa­ti u, na pri­mer, Dnje­pro­pe­trovsk ili Har­kov, kao i u su­prot­nom sme­ru. Za­po­sle­ni ih iz­u­zet­no pu­no ko­ri­ste, jer je to pri­li­ka da se čo­vek na­spa­va i od­mo­ran kre­ne u rad­ni dan. Za­vid­no sam ih gle­dao i za­mi­šljao ka­ko bi bi­lo le­po da iz No­vog Sa­da stig­nem u tač­ku B na­spa­van i od­mo­ran, ume­sto da dan pre to­ga vo­zim po 4-5 sa­ti.

Tr­ži­šte ogrom­nih mo­guć­no­sti

Ukra­ji­na je ve­li­ka ze­mlja, sa pu­no sta­nov­ni­ka, ko­je ne­ka­ko ni­smo ni bi­li sve­sni kroz ško­lo­va­nje, jer je bi­la deo So­vjet­skog Sa­ve­za. Ipak je če­tr­de­set se­dam mi­li­o­na sta­nov­ni­ka ve­o­ma re­spek­ta­bi­lan broj, po­seb­no ka­da zna­mo da tr­ži­šta u na­šoj re­gi­ji ne pre­la­ze osam mi­li­o­na sta­nov­ni­ka. (Pre de­se­tak go­di­na ih je bi­lo oko pe­de­set mi­li­o­na, me­đu­tim taj broj se zna­čaj­no sma­njio, bi­lo umi­ra­njem, bi­lo zbog mi­gra­ci­ja.) U ta­ko ve­li­koj ze­mlji i po­slo­vi  mo­gu sa­mo da bu­du – ve­li­ki. Ako bi­ste pra­vi­li obič­ne čač­ka­li­ce,  za ta­ko ve­li­ki broj lju­di i to je pri­li­čan po­sao. Mo­že­te on­da za­mi­sli­ti ka­kve sve mo­guć­no­sti ovo tr­ži­šte nu­di.

Bo­ga­ti i “obič­ni”

Stan­dard sta­nov­ni­štva je u pro­se­ku ne­što ni­ži ne­go kod nas. Mo­žda je to sa­mo moj su­bjek­ti­van uti­sak, ali se za­to si­gur­no broj i bo­gat­stvo po­je­di­na­ca ne mo­gu po­re­di­ti sa na­šim bo­ga­tim lju­di­ma. Sa­mim tim, pred­u­zi­mlji­vi lju­di su u ne­kim gra­na­ma ra­di­li di­ver­zi­fi­ka­ci­ju po bo­gat­stvu. Evo pri­me­ra. Je­dan od mo­jih kli­je­na­ta ba­vi se pro­da­jom “sve­ga za de­cu”, od igra­ča­ka, ode­će, obu­će, na­me­šta­ja, hra­ne – sve­ga što mo­že­te i ne mo­že­te za­mi­sli­ti, a što vam je po­treb­no da ne­gu­je­te i (ne)pra­vil­no vas­pi­ta­te (mo­žda raz­ma­zi­te) va­še po­tom­stvo. I to pro­da­je kroz dva lan­ca ma­lo­pro­da­je. Pr­vi je sa stan­dard­nom, svi­ma zna­nom ro­bom u ve­li­kim objek­ti­ma na dva-tri spra­ta, dok je dru­gi la­nac pod na­zi­vom “Na­sled­nik” (sa­da je ime pro­me­nje­no), što će re­ći za bo­ga­tu de­cu – na­sled­ni­ke. Sve što do­tak­ne­te ko­šta ba­rem sto do­la­ra. Glav­ni kon­ku­rent ova­kvih pro­dav­ni­ca je da (bo­ga­ti) ro­di­te­lji la­ko mo­gu da po­ve­du de­cu u ino­stran­stvo gde istu ta­kvu ro­bu mo­gu ku­pi­ti.

Imao sam, ta­ko­đe, pri­li­ku da pri­su­stvu­jem iz­lo­žbi escaj­ga i neo­bič­nom per­for­man­su. Na­i­me, je­dan od na­ših kli­je­na­ta ba­vi se pro­da­jom opre­me za re­sto­ra­ne i za­stu­pa ne­mač­ku po­ro­dič­nu fir­mu ko­ja po­sto­ji sto pe­de­set go­di­na. Broj za­po­sle­nih – sto pe­de­set, iz­u­zet­ne za­na­tli­je ko­je ruč­no pra­ve sre­br­ni escajg. U to­ku raz­go­vo­ra sa jed­nim od vla­sni­ka ne­mač­ke fir­me, ko­ji se sa pu­no ža­ra i lju­ba­vi tru­dio da mi pri­bli­ži i ob­ja­sni iz­ra­du ovih pred­me­ta, ot­krio sam da se po­je­di­ne kri­vi­ne na escaj­gu ni­ka­ko dru­ga­či­je ne mo­gu do­bi­ti ne­go is­klju­či­vo ruč­nom ob­ra­dom. Kao ne­ko ko je dav­no za ma­šin­skog in­že­nje­ra učio, ap­so­lut­no sam mu ve­ro­vao, i ti­me je oprav­dao sva­ki evro ko­ji či­ni ce­nu ovog sku­po­ce­nog escaj­ga. Nji­ho­vi kli­jen­ti su, iz­me­đu osta­lih, i Vla­di­mir Pu­tin i An­ge­la Mer­kel. Elem, za­stup­nik u Ukra­ji­ni od­lu­čio je da oku­pi bo­ga­te lju­de Ode­se u le­pom ho­te­lu i pri­re­di iz­lo­žbu i ma­li per­for­mans. Tri sto­la, sva­ki po­sta­vljen za de­set oso­ba, bi­la su opre­mlje­na naj­ra­zno­vr­sni­jim, pre­le­pim, ruč­no iz­ra­đe­nim, sre­br­nim escaj­gom. Ka­žu da je sva­ki sto ko­štao kao je­dan “lam­bor­dži­ni”. Jed­na vi­lju­ška – če­ti­ri sto­ti­ne evra. Ve­li­ki sre­br­ni sveć­njak ko­ji je kra­sio sto ko­štao je “tri­ča­vih” tri­de­set hi­lja­da evra. In­te­re­sant­ne su bi­le i iz­lo­že­ne ča­še, ka­kve su spe­ci­jal­no iz­ra­đe­ne za Pu­ti­na – kom­bi­na­ci­ja sre­bra i sta­kla, na či­jem se dnu na­la­zi ru­ski grb. Za­hva­lju­ju­ći svo­joj ve­šti­ni i pre­da­no­sti za­na­tu, ovi maj­sto­ri su iz­ra­di­li sa­vr­še­ne re­pli­ke svih naj­va­žni­jih svet­skih kru­na ko­je sam, ta­ko­đe, imao pri­li­ke da vi­dim. Tri­de­se­tak re­pli­ka bi­lo je po­sta­vlje­no na po­sto­lji­ma, pre­kri­ve­ne sa­te­nom, a atrak­tiv­ne ma­ne­ken­ke, uz pri­god­nu mu­zi­ku, su pro­la­zi­le i ot­kri­va­le jed­nu po jed­nu re­pli­ku. Osim što je vr­sni i is­ku­sni za­na­tli­ja, moj sa­go­vor­nik je i tr­go­vac, te je na­kon per­for­man­sa do­pu­stio jed­noj po­sta­ri­joj da­mi da sta­vi na gla­vu ma­lu kru­nu kra­lji­ce Vik­to­ri­je i da se na mo­me­nat i sa­ma ose­ti kao kra­lji­ca. Na pi­ta­nje ko je do­tič­na da­ma, do­bio sam od­go­vor  da je to su­pru­ga čo­ve­ka ko­ji ima naj­vi­še koc­kar­ni­ca u Ode­si – da­kle, pra­va mu­šte­ri­ja i cilj­na gru­pa.

“Do­bra” sta­ra ne­si­gur­na vre­me­na

Na­kon na­por­nih pre­da­va­nja i kon­sul­tant­skih sa­ti mo­ji do­ma­ći­ni su ima­li obi­čaj da me iz­ve­du na ve­če­ru i za­i­sta se ne mo­gu po­ža­li­ti na nji­hov iz­bor re­sto­ra­na, a Ode­sa ih sva­ka­ko ima. Pri­vla­či­lo mi je pa­žnju što smo na­le­ta­li na par­ki­ra­ne naj­no­vi­je mo­de­le “rols roj­se­va” is­pred do­brih re­sto­ra­na. Jed­na­ko sam bio im­pre­si­o­ni­ran bro­jem ve­li­kih auto­mo­bi­la i dži­po­va, a u od­no­su na broj sta­nov­ni­ka sa ni­žim pri­ma­nji­ma. Ka­da je je­dan od vla­sni­ka sa ko­jim smo ra­di­li do­la­zio po me­ne ne­kad je sam vo­zio, a ne­kad su to či­ni­li te­lo­hra­ni­te­lji. I ni­ka­ko ni­sam mo­gao da shva­tim ko­ji je si­stem, za­što jed­nom do­la­zi sa nji­ma, a dru­gi put bez. Ka­da sam ga upi­tao, po­ja­snio mi je da je pre ne­ko­li­ko go­di­na to bio je­di­ni na­čin da se fi­zič­ki za­šti­ti. Me­đu­tim, ka­ko je po­tre­ba za ta­kvom za­šti­tom sve ma­nja, po­vre­me­no ih an­ga­žu­je u ime tih sta­rih “do­brih” vre­me­na.

Sku­pa re­kre­a­ci­ja

Pru­ži­la mi se pri­li­ka i da go­stu­jem u Har­ko­vu, gde su do­ma­ći­ni bi­li jed­na­ko lju­ba­zni i od­ve­li me na ve­če­ru u golf klub. Do­ne­dav­no taj klub ni­je bio pri­stu­pa­čan obič­nim lju­di­ma. Je­dan bo­ga­ti Ukra­ji­nac je za svo­ju du­šu iz­gra­dio golf klub sa de­vet ru­pa ne bi li obez­be­dio se­bi la­ga­nu re­kre­a­ci­ju i ra­zo­no­du. Ali to je bi­lo pre­sku­po čak i za nje­ga. Po­zvao je me­na­dže­ra iz Ita­li­je, do­dao još de­vet ru­pa na te­ren i ši­rom otvo­rio vra­ta „obič­nja­ci­ma”.

Sa­da se ov­de do­gra­đu­je i ho­tel od če­tr­de­set so­ba, a sve u na­di i že­lji da će se špan­ska re­pre­zen­ta­ci­ja baš kod nje­ga sme­sti­ti na sle­de­ćem Evrop­skom pr­ven­stvu u fud­ba­lu.

Uni­form­nost po­nu­de bren­do­va

Glo­ba­li­za­ci­ja je i u Ukra­ji­ni uve­li­ko pri­sut­na, u tom smi­slu da su bren­do­vi isti kao kod nas (ili  kod nas su isti kao kod njih). Sve in­ter­na­ci­o­nal­ne ban­ke ko­je su kod nas za­stu­plje­ne mo­že­te i ta­mo vi­de­ti. Tr­žni cen­tri, mo­je da­me, jed­na­ko su opre­mlje­ni kao i na­ši, te što se šo­pin­ga ti­če, ni­šta se po­seb­no ne pro­pu­šta. Mo­že­te ku­pi­ti ap­so­lut­no istu ro­bu ko­ju ku­pu­je­te i u Sr­bi­ji, sto­ga uko­li­ko vam je iz­go­vor da ide­te u Ukra­ji­nu zbog šo­pin­ga – ne­ma po­tre­be. I da, ne mo­že­mo im za­me­ri­ti na gran­di­o­zno­sti u od­no­su na na­še.

Bes­ko­nač­na pro­ce­du­ra

Kao ne­ko ko do­la­zi iz ze­mlje sa uve­de­nim fi­skal­nim ka­sa­ma bio sam fa­sci­ni­ran ko­li­či­nom go­to­vi­ne u op­ti­ca­ju, to­li­kom da mi u od­no­su na Ukra­ji­nu de­lu­je­mo kao po­jam po­re­ske is­prav­no­sti. Ta­mo, sve što mo­že – pla­ća se go­to­vi­nom. No, usko­ro sam po­la­ko po­či­njao da raz­u­mem ce­lu pri­ču i za­što ima to­li­ko fluk­tu­a­ci­je go­to­vog nov­ca. Po le­gal­no pot­pi­sa­nom ugo­vo­ru i za­vr­še­nom po­slu, is­po­sta­vi­li smo fak­tu­ru za kon­sal­ting uslu­ge, sma­tra­ju­ći da smo ti­me sta­vi­li tač­ku na ceo pro­ces. Me­đu­tim, to je bio tek po­če­tak pe­ri­pe­ti­ja. Pr­vo je tre­ba­lo pre­ve­sti ugo­vor i fak­tu­ru na ukra­jin­ski, zva­nič­no pri­zna­ti je­zik. Za­jed­no sa po­re­skim po­tvr­da­ma sve smo mo­ra­li da ša­lje­mo u Pri­vred­nu ko­mo­ru Ukra­ji­ne uz de­talj­no na­pi­sa­no obra­zlo­že­nje ko, šta, gde, ka­ko, ka­da, ZA­ŠTO… uz od­re­đe­ni skep­ti­ci­zam da je to uop­šte iko i pro­či­tao… Ce­lo­kup­na pro­ce­du­ra je tra­ja­la pu­nih šest me­se­ci dok ni­smo do­bi­li svo­ja za­ra­đe­na sred­stva, te mi je on­da i bi­lo ja­sno za­što u ov­da­šnjim kom­pa­ni­ja­ma pre­fe­ri­ra­ju go­to­vin­ski na­čin pla­ća­nja.

E uz pri­me­se P

Što se sa­mih vla­sni­ka kom­pa­ni­ja ti­če, a ko­je sam imao pri­li­ke da upo­znam, oni su (ko­ri­ste­ći ter­mi­ne Adi­že­so­vog me­to­da) Pa­li­ku­će (E) kao i dru­gde, ali sam ste­kao uti­sak da že­le da se me­nja­ju. Ili je to sa­mo uti­sak na osno­vu onih sa ko­ji­ma sam bio. Pro­bi­ja im i ve­li­ko P, že­lja da se što vi­še i što pre ura­di, i či­ni mi se da ipak to uspe­šno ba­lan­si­ra­ju. Na­čin do­bi­ja­nja po­sla ni­je stan­dar­dan, ne­go se do­sta ra­di na pre­po­ru­ku – vla­sni­ci raz­me­nju­ju is­ku­stva i pre­po­ru­ču­ju je­dan dru­gom, ta­ko da mi je taj pri­stup bio ne­ka­ko neo­bi­čan u po­re­đe­nju sa na­šim obi­ča­ji­ma.

Pri­pre­me za go­ste

U sva­kom slu­ča­ju, u Ukra­ji­ni čo­vek ima šta da vi­di i upo­zna, po­red pri­rod­nih le­po­ta i mo­nu­men­tal­nih isto­rij­skih spo­me­ni­ka, a, ako ne dru­ga­či­je, Evrop­sko pr­ven­stvo je do­bra pri­li­ka, ima­ju­ći u vi­du da vi­še ni­je po­treb­na vi­za.

Pre­u­re­đe­nje gra­do­va, sta­di­o­na, aero­dro­ma, ali i pu­te­va do aero­dro­ma, ja­ko me je pod­se­ti­lo na vre­me ka­da su kod nas or­ga­ni­zo­va­ne olim­pi­ja­de, uni­ver­zi­ja­de i slič­ne svet­ko­vi­ne…