U poplavi novinskih napisa, na stotine internet sajtova, specijalizovanih magazina i brojnih emisija koje se bave različitim vrstama saveta za samopomoć, jedna od tema oko koje se fokusira savremeni svet, od sfere medija do svakodnevne komunikativne prakse, jeste Vizija Uspeha.
Od sveprisutnih dijeta koje garantuju liniju poput Naomi Kembel ili Žan Klod Van Dama, neverovatnih saveta za pronalaženje pravog partnera ili partnerke, vodiča za poboljšavanje međuljudske i poslovne komunikacije, preko kozmetičkih tretmana koji će vas učiniti večno lepim, mladim i privlačnim, pa do najneobičnijih ideja za lako i brzometno zarađivanje velikog novca, sve je podređeno fantazmu Vidljivog i Obećanog Uspeha. A jedna od slika uspeha koju nam mediji neprekidno emituju, od TV i novinskih reklama, do bilborda i opšte društvene klime, vezuje se za pojam modernog menadžera, koji se doživljava kao neka vrsta mitskog junaka, ili čak i Supermena.
On izgleda negovano, nosi skupa i elegantna odela, vozi dobar auto nikada stariji od godinu dana i često putuje. Veruje se da doručkuje u Londonu, ruča u Parizu, a večera u Njujorku. Sklon je takozvanim produženim vikendima, u nekom romantičnom mestu sa boljom klimom, na koje zasluženo odlazi posle naporne nedelje u ofisu. On ima aktivan društveni život, pozivan je na otvaranja, zatvaranja i službene večere na kojima ga prati njegova doterana i sofisticirana partnerka. Njegova kancelarija, najverovatnije na samom vrhu poslovne zgrade, uređena je minimalistički sa svim performansama haj tek opreme. U nju ne ulazi nikakva sekretarica, pošto sa istom komunicira onlajn. Do njega je teško doći, pošto je na sastanku ili je službeno odsutan. On se često seli, budući da mu primanja dozvoljavaju da za sebe zahteva uvek najbolje, i okružen je isto tako uspešnim ljudima.
U svesti običnog čoveka koji se još uvek nada da će imati dobitnu kombinaciju na lotou, čime će poput kakvog čarobnog štapića razrešiti sve nagomilane probleme, otplatiti kredite i obezbediti mirnu penziju, menadžer u velikoj i po mogućstvu stranoj kompaniji, predstavlja samo ostvarenje sna. Oscilirajući između fascinacije i zavisti, u tu sliku se smešta verovanje ili da je srećković kome se same od sebe nameštaju dobre prilike ili poslovna ajkula koja beskompromisno i hladnokrvno u svom pohodu ka vrhu guta male ribe.
Jer savremena kultura, otvoreno promovišući konkurentske odnose preko motiva postignuća i različitih tehnika samousavršavanja, kako bi se brzo i lako stiglo do cilja, nedvosmisleno nameće život na vrhu kao samu sliku Obećanog Raja, kao carstvo večne i nepomućene sreće, koja kao nagrada čeka onog koji je uspeo da se popne. Taj simbolički alpinizam, na koji smo primorani, hteli mi to ili ne, mukotrpan je, težak, i za mnoge neizvestan poduhvat, u koji je upisano neprekidno odricanje, razvijanje svih mogućih strategija preživljavanja u surovom okruženju i pregalaštvo koje ne računa sa uživanjem.
Time se, svakako, na jedan moderan i sofisticiran način, potvrđuje bazični kredo kapitalističkog sveta koji uživanje po definiciji odlaže za kasnije, posle radnog vremena, za kraj nedelje ili po završetku radnog veka. Simbolički ostavljajući sreću za kraj, zaboravlja se, međutim, da se njen istinski doživljaj skriva u samom načinu stizanja na vrh. To najbolje znaju oni koji sa radošću pristaju na izazove, svoj posao shvataju kao igru, a pobedu i poraz prihvataju ležerno i sportski, pomerajući vrh, a ne sreću za kasnije.
Ako je san svakog menadžera da postane general manager, onda oni koji to stvarno žele, sigurno znaju da to nije ni zbog para, ni zbog moći, već najverovatnije zbog strasti sa kojom su rešavali probleme i radosti što su mogli da je podele sa timom, bez kojih njihovi uzori ne bi postali to što jesu.
