Piše: Hrvoje Bogdan, Adižes ASEE
Od početka četvrtog kvartala intenzivirali su se razgovori o planiranju sledeće godine, postavljanju ciljeva, budžetiranju… i oni u ozbiljnijim kompanijama na vreme rade na tome, a neki malo manje ozbiljni radie to u zadnji čas (ili retrogradno)…
U velikim sistemima nameću se rokovi – „dedlajnovi” za obavljanje godišnjeg razgovora sa zaposlenima, pa menadžer često, u nedostatku vremena („ko još ima vremena za te HR gluposti”), a i uz prećutni dogovor sa zaposlenima („možda bolje da i nemam godi-šnji razgovor; opet će mi dati hrpu ciljeva koji su neostvarivi i u najboljem slučaju niko se neće osvrtati na njih”), „fingira” da je razgovor obavljen (a u stvarnosti su razmenili ciljeve putem i-mejla). I često se (i zaposlenom i nadređenom) nameće pitanje čemu sve to. Treba li trošiti vreme samo da bi ispunili formu koju im je nametnula centrala iz Evrope ili možda neko “nadobudno” HR odeljenje? I u malim kompanijama često se pitaju da li treba da rade takve stvari, koje im se čine podobnima za velike…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
