Piše: Boris Vukić
“Bože, pa svi smo mi u porodičnom biznisu” je misao koja mi se ukazala kada sam davno pročitao prvu knjigu na temu porodičnih kompanija. Kad kažem mi, onda mislim na one koji su, sami ili sa partnerima, pokretali svoje kompanije. Bez obzira da li su ti partneri bračni, rođački, prijateljski ili partneri po interesu. Ili je, još jednom podvlačim, osnivač sâm pokrenuo kompaniju. Svesno ili nesvesno, tog trenutka pokrenuo je porodičnu kompaniju koja se nalazi u svojoj prvoj fazi. I formalno će porodična postati onoga trenutka kada on ili njegova deca odluče ili požele da se novo pokoljenje priključi kompaniji. I tada, kada se pojavljuje “menadžerska uloga” gazdin sin kompanija polako izlazi iz ove faze razvoja porodičnih kompanija. A u sledeću ulazi onoga trenutka kada osnivači počnu da razmišljaju o povlačenju ili kada život bude odlučio da moraju da se povuku. Mnoge od njih će naslediti druga generacija. Iz porodice.
Dva su ključna problema sa kojima se suočava porodično preduzeće u prvoj fazi prvo pitanje da li postoji zainteresovan i kompetentan naslednik, a drugo da li postoji i spremnost i sposobnost osnivača da prepusti kontrolu i vođenje kompanije. Iz ova dva se rađa još problema kako proceniti karakteristike kompetentnog naslednika, ili kako olakšati osnivaču odlazak u „penziju” a da se ne oseti manje vredan, ili kako sprečiti da u beskonačnost odlaže svoj odlazak, ili kako privući i zadržati menadžere koji nisu članovi porodice. I mnoga, mnoga druga pitanja. Neka neočekivana, ali sva stvarna i životna…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
