Šta se de­si u Ve­ga­su…

Pi­še: Zo­ran Ko­va­če­vić

Avion je la­ga­no do­dir­nuo pi­stu, a po­tom se ose­tio na­gli tr­zaj koč­ni­ca i bla­go po­drh­ta­va­nje Uni­te­do­ve le­te­li­cu ko­ja  je po­ska­ki­va­la na pi­sti ae­ro­dro­ma pri­la­ze­ći gej­tu sprem­nom da pri­hva­ti umor­ne put­ni­ke. Is­pred nas je is­ko­čio Las Ve­gas. Ču­de­sni grad svet­skog en­ter­ta­in­men­ta, oba­sjan broj­nim neo­n­skim sve­tli­ma ta­ko da čo­vek ima uti­sak da je sle­teo di­rekt­no na glav­nu grad­sku uli­cu, po­zi­vao je pri­doš­le obe­ća­va­ju­ći be­sa­ne no­ći i do­bru za­ba­vu. Za­do­volj­ni što ne mo­ra­mo još jed­nom da pro­la­zi­mo kroz do­sad­nu se­cu­rity pro­ve­ru, jer smo to oba­vi­li pri­li­kom ula­ska u USA na pret­hod­nom ae­ro­dro­mu u Den­ve­ru, po­ju­ri­li smo ka iz­la­zu da se do­čep­mo ka­kvog tak­si­ja i ode­mo u ho­tel na spa­va­nje…

Velj­ko i ja smo doš­li po no­vi­nar­skom za­dat­ku. Ove go­di­ne se odr­ža­va tre­ći za re­dom EMC World fo­rum i mi smo do­bi­li po­ziv da is­pra­ti­mo ono što se de­ša­va na nje­mu. Na­rav­no, s ob­zi­rom gde se sve de­ša­va, ova­kvi po­zi­vi se obič­no ne od­bi­ja­ju.

        

“Uf, ov­de baš sve šljaš­ti”, pro­mr­mlja Velj­ko gle­da­ju­ći u grad ko­ji je tre­pe­re­ći me­njao bo­ju  i kre­nu da pro­ve­ra­va da li je sve u re­du sa ka­me­rom ko­ju smo po­ne­li i ko­ja je uči­ni­la da nas na sva­kom sto­pu, a bi­lo ih je dva – u Frank­fur­tu i u Den­ve­ru, de­talj­no pre­gle­da­ju i pra­ve te­sto­ve na even­tu­al­ne tra­go­ve esplo­ziv­nih ma­te­ri­ja.

“Vaš ra­čun je 39 do­la­ra sa ura­ču­na­tim tip­som”, re­če tak­si­sta ne pre­puš­ta­ju­ći slu­ča­ju da li zna­mo da je u Ame­ri­ci bak­šiš uo­bi­ča­je­na stvar. Ko zna na šta smo mu li­či­li, ona­ko od pu­ta is­cr­plje­ni, kad je sve sam iz­ra­ču­nao i ni­je do­zvo­lio mo­guć­nost da sa­mi od­re­di­mo vi­si­nu bak­ši­ša.  Uš­li smo u so­bu, ba­ci­li se na kre­ve­te i uto­nu­li u mrak…

Kri­za je proš­la, ali su tra­go­vi osta­li

Po­sled­nji put sam ov­de bio pre če­ti­ri go­di­ne i od ta­da do da­nas su se pro­me­ni­le ne­ke stva­ri. Ni­sam mo­gao da ne pri­me­tim da je sko­ro sve po­sku­pe­lo i to bar 20 %. Grad se pro­ši­rio sve do pla­ni­na ko­je su okru­ži­va­le pu­sti­nju, a ko­je sa­da sko­ro da ne­ma. To la­ko mo­že­te da pri­me­ti­te ako ste u ho­tel­skoj so­bi na ma­lo vi­šim spra­to­vi­ma i na­ro­či­to no­ću. Ta­da mo­že­te da vi­di­te sve­tla ko­ja ki­lo­me­tri­ma od gra­da tre­pe­re i po­la­ko se pe­nju čak i uz okol­ne pla­ni­ne. Ne­kad je grad le­žao u sr­cu pu­sti­nje, a da­nas je ona pre­kri­ve­na mno­go­broj­nim stam­be­nim na­se­lji­ma, luk­su­znim  golf te­re­ni­ma, no­vim ho­te­li­ma, sta­di­o­ni­ma, tr­ka­liš­ti­ma i či­me još sve ne.

Ovaj po­zna­ti grad go­diš­nje po­se­ti sko­ro če­tr­de­set mi­li­o­na lju­di iz ce­log sve­ta, pa on pred­sta­vlja jed­nu od naj­po­se­će­ni­jih  tu­ri­stič­kih  de­sti­na­ci­ja u sve­tu. U Ve­ga­su se na­la­zi pre­ko 170 ho­te­la sa bez­broj re­sto­ra­na, šo­ping mo­lo­va i, na­rav­no, u sva­kom se na­la­zi po je­dan ili vi­še ka­zi­na. Kad kro­či­te u je­dan od njih shvti­će­te da ni­je­dan ne­ma dnev­no sve­tlo; da ni­je­dan ne po­se­du­je bi­lo ka­kav ča­sov­nik, pa čo­vek ne zna da li je noć ili dan, dva ča­sa po­sle pod­ne ili tri po­sle po­no­ći. Ne po­sto­je ni bi­lo ka­kve ozna­ke gde je iz­laz iz ka­zi­na, pa ne­kad mo­že baš da se za­lu­ta u la­vi­rin­tu slot ma­ši­na i sto­lo­va za ru­let. Sve je ura­đe­no da po­se­ti­lac osta­ne što du­že i po­tro­ši što vi­še nov­ca. Re­sto­ra­ni ko­ji okru­žu­ju ka­zi­na su tu da ne bi­ste na­puš­ta­li koc­kar­sko boj­no po­lje, od­no­sno da vas ne pro­đe vo­lja za koc­ka­njem. U nji­ma mo­že da se za re­la­tiv­no pri­sto­jan no­vac po­je­de vr­hun­ski pri­pre­mlje­na hra­na i po­pi­je bi­lo ko­je pi­će iz bi­lo kog de­la sve­ta. Ne­ma šta ne­ma.

Grad za­ba­ve i bi­zni­sa

Zaš­to je EMC oda­brao baš Las Ve­gas za svoj naj­va­žni­ji go­diš­nji do­ga­đaj? Ni­smo us­pe­li da iz­vu­če­mo tu in­for­ma­ci­ju od do­ma­ći­na (iskre­no, ni­smo ni po­ku­ša­li), ali pret­po­sta­vljam da po­sto­ji do­sta do­brih raz­lo­ga za to. Pre sve­ga, ho­tel “The Ve­ne­tian and Pa­laz­zo” u ko­me se odr­ža­va­ju ge­ne­ral­ne se­si­je i keyno­te pre­da­va­nja po­se­du­je ogro­man kon­gre­sni cen­tar ko­ji opet ras­po­la­že sa ne­ko­li­ko ve­li­kih dvo­ra­na u ko­je mo­že da sta­ne i do dva­de­set hi­lja­da lju­di. Za­tim su tu broj­ne sa­le ma­njih i flek­si­bil­nih di­men­zi­ja. Po­me­ra­njem, do­da­va­njem ili skla­nja­njem pre­grad­nih zi­do­va se po­de­ša­va­ju pre­ma po­tre­ba­ma ko­ri­sni­ka i bro­ju lju­di ko­ji do­la­ze na ra­zno­ra­zne pre­zen­ta­ci­je, sa­stan­ke i osta­lo. Ve­ro­vat­no su ovo naj­ve­će sa­le na sve­tu i ko­ri­ste ih uglav­nom moć­ne kom­pa­ni­je spo­sob­ne da oku­pe ve­li­ki broj lju­di na svo­jim sku­po­vi­ma. Fa­sci­nant­ni su ekra­ni ve­li­kih di­men­zi­ja ko­ji su slu­ži­li za ilu­stro­va­nje pre­zen­ta­ci­ja, ko­ji su ima­li fan­ta­stič­nu re­zo­lu­ci­ju. Na ge­ne­ral­nim se­si­ja­ma ste mo­gli da vi­di­te pro­jek­ci­o­no plat­no du­že od sto­ti­nak me­ta­ra na ko­je su pro­jek­to­va­ne pre­zen­ta­ci­je ta­ko vi­so­ke re­zo­lu­ci­je i uži­vo emi­to­van vi­deo da je to iz­gle­da­lo ne­stvar­no. Ako ima­te na­me­ru da oku­pi­te vi­še od pet­na­est hi­ja­da lju­di iz ce­log sve­ta, da im na­pla­ti­te ko­ti­za­ci­ju od 2.000 do­la­ra, on­da za­i­sta mo­ra­te da im po­nu­di­te neš­to ne­sva­ki­daš­nje. Las Ve­gas kao grad za­ba­ve se po­ka­zao ide­al­nim me­stom za ta­kve po­du­hva­te. Ra­zna re­še­nja za te­le­pre­zens mo­gu da za­me­ne i sma­nje broj­ne troš­ko­ve kom­pa­ni­ja ka­da su u pi­ta­nju pu­to­va­nja na sa­stan­ke u dru­ge gra­do­ve ili ze­mlje, ali ne mo­gu da za­me­ne ono što ve­ći­na po­se­ti­la­ca ova­kvih kon­fe­ren­ci­ja vo­li da spo­ji – bi­znis i za­do­volj­stvo.

Ne­ke stva­ri vas pro­sto osta­ve bez da­ha. Kao na pri­mer kva­li­tet or­ga­ni­za­ci­je ova­kvog me­ga do­ga­đa­ja. Niš­ta ni­je pre­puš­te­no slu­ča­ju i sve je raz­ra­đe­no do naj­sit­ni­jih de­ta­lja. Od smeš­ta­ja pri­sut­nih, or­ga­ni­za­ci­ja se­si­ja, pa do po­slu­že­nja i is­hra­ne uče­sni­ka. Ka­ko po­slu­ži­ti isto­vre­me­no vi­še od pet­na­est hi­lja­da lju­di ta­ko br­zo, a da iz­gle­da kao da je po­slu­že­no sve­ga ne­ko­li­ko njih? Ne­ma če­ka­nja, ne­ma gu­žvi, ne­ma ner­vi­ra­nja. Ula­zi­te u re­du na je­dan od ula­za u ha­lu u ko­joj vas če­ka bez­broj sto­lo­va. Već na sa­mom po­čet­ku do­bro uve­žba­na eki­pa raz­vod­ni­ka i ho­ste­sa vas upu­ću­je na ulaz sa naj­ma­nje gu­žve, ta­mo vas na sva­kih de­se­tak me­ta­ra usme­ra­vju dru­gi raz­vod­ni­ci ko­ji vas na kra­ju do­vo­de do naj­bli­žeg slo­bod­nog sto­la za po­slu­že­nje, kr­ca­tog ra­zno­vr­snom hra­nom (ima ih vi­še de­se­ti­na), gde bez gu­žve bi­ra­te šta vam je po vo­lji i se­da­te za naj­bli­ži slo­bod­ni okru­gli sto već po­sta­vljen i pri­pre­mljen za de­se­tak lju­di. Sve to tra­je tek ne­ko­li­ko mi­nu­ta, a vi tek ta­da shva­ta­te da se na­la­zi­te u druš­tvu vi­še hi­lja­da lju­di ko­ji mir­no obe­du­ju.

What The Hell Hap­pe­ned Last Night?

Šta je to što Las Ve­gas či­ni to­li­ko spe­ci­fič­nim i raz­li­či­tim od dru­gih gra­do­va u sve­tu? Ne ve­ru­jem da je to sa­mo koc­ka­nje, ma­da je dr­ža­va Ne­va­da je­di­na u SAD-u ko­ja je le­ga­li­zo­va­la ovaj po­rok. Ni­je to, ve­ru­jem, ni zbog noć­nih da­ma i obil­nog noć­nog ži­vo­ta, jer ih ima u svim svet­skim gra­do­vi­ma. Do­du­še, ov­de je sve pod­re­đe­no in­du­stri­ji za­ba­ve. Ima je na sva­kom ko­ra­ku i u sva­ko do­ba da­na i no­ći. Lju­di ko­ji ži­ve i ra­de u ovom gra­du, sve­sni od če­ga ži­ve i ka­ko za­ra­đu­ju, su ne­ve­ro­vat­no lju­ba­zni, pred­u­sre­tlji­vi.

Svo­je­vre­me­no ovo je bio grad sa nul­tom sto­pom ne­za­po­sle­no­sti. Ne­mam in­for­ma­ci­je ka­ko je sta­nje da­nas, ali či­nje­ni­ca je da svi neš­to ra­de. Na uli­ci, na­ro­či­to u Las Ve­gas bu­le­va­ru po­zna­tom pod ime­nom “The Strip”, će­te sre­sti na de­se­ti­ne ko­sti­mi­ra­nih ju­na­ka stri­po­va i li­ko­va iz ho­li­vud­skih blok­ba­ste­ra ko­ji su tu da se, uz ade­kva­tan tips, sli­ka­te sa nji­ma i po­ne­se­te in­te­re­sant­ne uspo­me­ne iz ovog me­sta. Sreš­će­te ta­ko Bet­me­na i Ro­bi­na, Spaj­der­me­na, Ho­me­ra Simp­so­na, gu­sa­ra iz fil­ma “Pi­ra­ti sa Ka­ri­ba”, Di­ka Trej­si­ja, Mi­ni i Ši­lju, čo­ve­ka sa gvo­zde­nom ma­skom, čo­ve­ka od le­da, bra­da­tog li­ka sa pla­stič­nim ti­grom iz fil­ma na­ma po­zna­tog pod na­zi­vom “Ma­mur­luk u Ve­ga­su”  i mno­go mno­go dru­gih i pro­sla­vlje­nih film­skih li­ko­va. Na­rav­no, tu su i ne­iz­be­žne le­po­ti­ce ka­ba­ret­skog ti­pa kao i le­gen­dar­ni El­vis, sprem­ni da za ne­ko­li­ko do­la­ra na­pra­ve za­jed­nič­ku fo­to­gra­fi­ju sa va­ma kao sa ka­kve lu­de za­ba­ve…

Du­go sam raz­miš­ljao o to­me šta je to zbog če­ga to­li­ki svet hr­li u ovaj grad i šta je to što ih ov­de to­li­ko pri­vla­či. Osim mo­žda ako ste re­ši­li da se ven­ča­te u jed­noj od broj­nih “Wed­ding Cha­pels” (go­diš­nje se u Ve­ga­su oba­vi pre­ko osam­de­set hi­lja­da ven­ča­nja), slič­ne stva­ri mo­že­te, ma­nje vi­še, da vi­di­te i u Am­ster­da­mu, Ri­mu, Lon­do­nu, Pa­ri­zu. Sa­svim slu­čaj­no sam u ču­ve­nom “Mi­les Sho­pu” ko­ji se na­la­zi u ho­te­lu “Pla­net Holywo­od” pri­me­tio sa­svim obič­nu ma­ji­cu sa nat­pi­som na njoj “What The Hell Hap­pe­ned Last Night” (“šta se to do­đa­vo­la de­si­lo proš­le no­ći”) ko­ja mo­žda na je­din­stven i naj­bo­lji na­čin ob­jaš­nja­va glav­nu spe­ci­fič­nost ovog gra­da. Ve­gas nu­di ne­po­de­lje­ni ose­ćaj neo­ba­ve­zno­sti, opuš­ta­nja, iska­ka­nje iz kli­šea po­na­ša­nja lju­di ko­ji op­hr­va­ni sva­ko­dnev­nim ten­zi­ja­ma na po­slu i u ži­vo­tu uopšte be­že u grad ko­ji vas ne­će pi­ta­ti zaš­to ste u ho­tel uš­li u šor­cu i ja­pan­ka­ma, zaš­to uli­com i kroz ho­te­le še­ta­te sa ča­šom vi­ski­ja sa le­dom i zaš­to na gla­vi no­si­te še­šir ko­ji sve­tli no­ću. Bar na ne­ko krat­ko vre­me, dok ste u nje­mu.

Na­ma je EMC pri­re­dio fan­ta­sti­čan kon­cert Bru­na Mar­sa, na ko­me je pred sam po­če­tak po­de­lje­no ne­ko­li­ko hi­lja­da še­ši­ra i lep­tir maš­ni, obe­lež­ja ovog po­pu­lar­nog pe­va­ča. Led di­o­de ko­je su bi­le utka­ne u ove stvar­či­ce sve­tlu­ca­le su kao svi­ci na gla­va­ma po­se­ti­o­ca kon­cer­ta. Na­kon ovog pri­vat­nog per­for­man­sa uli­ca­ma Ve­ga­sa su se va­lja­li broj­ni še­ta­či na či­jim su gla­va­ma blje­ska­li še­ši­ri I lep­tir maš­ne sa kon­cer­ta.

Grad pro­sto po­zi­va svo­je po­se­ti­o­ce da se ot­ka­če i bar jed­nom na­pra­ve neš­to što ve­ro­vat­no na dru­gom me­stu ne bi ni po­ku­ša­li. Jer, po­sto­ji iz­re­ka ve­za­na za ovaj grad: “Što se de­si u Ve­ga­su osta­je u Ve­ga­su” . Lo­gi­čan sled do­ga­đa­ja je da se uju­tru po­ne­ko i za­pi­ta: “Šta se to do­đa­vo­la de­si­lo proš­le no­ći?”