Srednji sistem Vladike Nikolaja: Slatka vilinska priča

0

Pripremio: prof. dr Radovan Bigović

U današnje vreme zaokupljenosti vlastitim bogaćenjem, kada želja za posedovanjem daleko potiskuje potrebu za davanjem, solidarnost kao da je prognana iz svakodnevnog života. Osećaj za bližnjeg zamenjen je brigom za sebe. Bogati preziru siromašne, a siromašni mrze bogate – začaranim krugom caruje nezadovoljstvo. Prestajući da pomaže drugom čovek postaje zarobljenik vlastite nemoći… Zato danas više nego ikad poučno zvuče reči Vladike Nikolaja kada govori o Srednjem sistemu u pogledu materijalnog života, posebno o Srednjem sistemu kod Srba. Kratke izvode iz ovog odeljka njegovih Sabranih dela delimo sa čitaocima GM-a. Kako se u budućnost ne može stići vraćanjem u prošlost, tako ni ideja ovog citiranja Vladike Nikolaja nije da oživljavanjem sećanja na „domaćinski duh“ ponovo postavljamo temelje arhaičnih vidova ekonomskog života, već da podstaknemo na razmišljanje o odnosu zajednice i ličnosti, o mogućnosti postizanja ravnoteže između duhovnog i materijalnog, o tome da li je narod u Srbiji danas Teodul (rab Božji) ili je rab materijalnih dobara i zemaljske sreće, može li se služiti i Bogu i Mamonu…

Vladika Nikolaj,  Sabrana dela, odeljak Srednji sistem (izvodi)

“… Kod Srba nikada u istoriji nije bilo ni teorije ni praktičnog pokušaja za stvaranje opšteg, narodnog ili državnog komunizma. Nije nikada za to ni bilo potrebe. Od kako su prešli u veru Hristovu, Srbi su spontano, bez naročitih teorija i filosofija, zaveli i usvojili i do naših dana održali Srednji sistem u pogledu materijalnog života ljudi u selu i u gradu…

Srednji sistem kod Srba sastojao se u tome da postoji lična i kolektivna imovina. Svaki čovek ima svoju ličnu imovinu bilo kao nasleđe, bilo kao tekovinu, a uz to koristi se i kolektivna imovina. Kolektivne imovine postojale su u selu i u gradu. To su bile seoske i gradske utrine. Po selima postojale su prvo familijarne ili džematske utrine, potom seoske pa opštinske utrine. Jedan i isti čovek  mogao se koristiti i džematskom i seoskom i opštinskom utrinom. Još se mogao koristiti i četvrtom kolektivnom svojinom, a to su bile državne utrine  i šume.

Uz to je po selima postojala i koševska hrana. Seoski koševi kakve smo mi zapamtili, bili su ogromni, mnogo veći nego koševi najvećeg gazde u selu, i bilo ih je ne jedan nego nekoliko. Razrezom skupljana je hrana o jeseni od svih imućnijih seljaka i time su koševi punjeni. Idućeg proleća – jer proleće je najteže za siromašnog seljaka – iz tih koševa uzimalo se i delilo onima koji nemaju hranu. Što bi preteklo s tim se raspolagalo ovako: Ako bi godina ponela berićetom, pretek bi se prodavao u korist nove koševske hrane, a ako bi se videlo da će letina obmanuti, onda bi se žito u koševima čuvalo za ishranu onih koji nemaju. To je bio srpski srednji sistem.

Po gradovima pak bili su esnafi. Svaki esnaf je imao svoju pokretnu i nepokretnu imovinu i svoje esnafske kase. Prihodom od te imovine izdržavala se sirotinja dotičnog esnafa. Uzmimo za primer abadžijski esnaf. Taj esnaf je imao svoju nepokretnu i pokretnu imovinu. Ako bi se neki član toga esnafa razboleo ili ako bi imovno posrnuo, pomagan je iz esnafskog prihoda po rešenju uprave esnafske. Ako bi umro u siromaštini a ostavio decu, esnafska uprava je bila dužna postarati se da ta deca izuče zanat, da se održe i izdrže dok ne dođu do majstorskog prava. A kad stignu do majstorskog prava, esnaf ih je pozajmicom pomagao da otpočnu svoju radnju.  Ako bi esnaf bio slab da svoju sirotinju izdrži i održi, pomagat je od gradske opštine. A uz to još ne treba zaboraviti da je postojala i gradska utrina, gde je svaki građanin mogao napasati svoje krave ili koze, koje su čuvali opšti čobani za sve. Odgonili su ih na pašu i vraćali na mužu. Ne zaboravi, Teodule, da je svaki imućniji esnaflija testamentom ostavljao celu imovinu, ako nije imao dece, ili deo svoje imovine svome esnafu u svrhu izdržavanja siromašnih esnaflija.

Ovakav ekonomski stroj kod Srba bio je prožet skroz duhom hrišćanske čovečnosti i uzajamne ljudske odgovornosti, po savesti a ne po spoljašnjoj sili i pritisku. I pri takvom stroju svaki čovek se osećao slobodnim čovekom a ne robom. Jer je postojala individualna i kolektivna svojina. Onaj ko je izgubio svoju ličnu svojinu, bilo zbog nekog svog poroka ili neveštine, ipak je imao oslonca u kolektivnoj svojini. Nije odsecan od ljudskog društva, niti se osećao bespomoćan i izlišan. Pomognut kolektivnom imovinom, on je uvek živeo nadom da će moći doći i do lične imovine. Za kartele bogataša nije se znalo, niti za glad siromaha…

Još ti moram reći da je post kod Srba bio značajan ekonomski faktor. Post kao uzdržljivost od jela čeličio je karakter i u isto vreme značio štednju. A post je od Boga zapoveđen kao uslov spasenja. Zato je Bog blagosiljao narod koji je postio. Ljudi koji su zapamtili patrijarhalno vreme kod Srba mogu posvedočiti da je u to vreme narod sa manje bio sitiji i zadovoljniji nego u naše vreme sa mnogo više, ali bez posta. Hrana koja je mogla biti dovoljna za trideset lica kad se postilo, danas je jedva dovoljna za deset lica. Ipak su onih trideset bili zdraviji i snažniji i zadovoljniji, nego ovih deset u naše vreme. Tako je Bog blagosiljao naše pretke zbog posta. A s nama koji ne postimo biva ono što je rečeno Jevrejima: “Ješćete al se nećete nasititi.“

Velike porodične zadruge kod Srba bile su u stvari male hrišćanske komune. Zajednička je bila imovina, zajednički krug, zajednička trpeza, zajednička molitva. Sloga i jedinstvo u tim zadrugama nisu se održavali samo krvnim srodstvom. Postojao je još jedan činilac, važniji od krvi, pa kad je ovaj činilac oslabio, krv nije bila u stanju da održi jedinstvo zadruge ni da spreči raspad tih davnih porodičnih komuna. To je onaj isti činilac, koji je bez obzira na krv, držao i onu prvu hrišćansku komunu u Jerusalimu.

Taj moćni činilac jeste hrišćanska vera i hrišćanska moralnost. Strah od boga i stid od ljudi. Vizija nebeskog sveta i svest o bliskoj smrti, koja je značila ne svršetak života za navek, nego početak jednog novog života, zavisnog od ljudskih dela na zemlji. Kada je taj činilac oslabio, onda su se u zadrugama pojavila ona dva poznata zla, koja oduvek podgrizaju i ruše svaku ljudsku zajednicu; nepoštenje i nepoverenje. Skoro sto godina opirale su se srpske porodične zadruge – te male crkve, male hrišćanske komune – da ih ona dva crva ne razore. No malo po malo pa su podlegle, i ostale su u sećanju naroda kao slatka vilinska priča, koja se sa bolom priča i prepričava.

Share.

About Author

Comments are closed.