“Nije ovo samo vasa zavitlancija! Od ovog živi 200 porodica!”. Ovu rečenicu je 12. novembra 2005. na samom kraju sastanka menadžmenta o mogućim poboljšanjima, izrekao direktor proizvodnje u jednom od najboljih srednjih preduzeća u regionu. Rečenica je upućena vlasnicima, osnivačima, samoniklima, a predstavlja krik, vapaj, molbu, apel da urede svoju kompaniju. Da je učine onakvom kakvom je ne samo okruženje doživljava, već i lažljivi brojevi u finansijskim izveštajima prikazuju. Da je konačno naprave najboljim srednjim preduzećem, a ne “nečijom zavitlancijom”.
Tekst sam mogao početi i iz drugog ugla. “Slušaj ženo, ako se meni nešto desi, odmah da si sve ovo prodala”.Ali neću. Idemo ovako. “Meni je svega definitivno, evo dovde”, uz prelaz rukom preko usta. Rečenica koju sam manje ili više sličnu, uvek uz istu gestikulaciju, slušao mnogo puta. Ali u sećanje mi je najdublje utisnut trenutak kada se to prvi put desilio pre desetak godina. Nastavak je uvek bio isti: “…i sve ću ja njih u tri … (tačkice umesto reči koje koriste prosti ili ljuti i očajni). Jednostavno ne mogu više”. Izgovarao ih je osnivač, vlasnik uspešne kompanije koja je rasla i koja je tako rastući, velike novce praveći, bila sve više svačija, a sve manje njegova. Samo sam prvi put bio iznenađen, nespreman, ali ono što sam rekao tada, svaki put sam sve sigurnije i samouverenije ponavljao: “Da, to je ispravna odluka”. I verujem da bi svako od vas isto učinio kada bi mu to umorno biće, koje tada iz stomaka viče, bilo otac, sin ili brat.
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
