Primer je od pre nekoliko nedelja, ali ima ih dovoljno svaki dan: direktor marketinga, upitan pred kamerama kako vidi šanse na tržištu za veliku i uspešnu firmu u kojoj radi, kaže da je za kompletan (gigantski) uspeh te firme zaslužan njen vlasnik koji je svojim genijalnim odlukama i neverovatnom vizijom ostvario više nego ijedan drugi privrednik u novije vreme. Čak i da je to istina – a nije – takva izjava bi mogla da prija samo staroj majci “genijalnog” biznismena; sve nas ostale dovela je do na prag toga da nam pred očima blesne sve što smo doručkovali tog dana, i to bukvalno.
Čini se da postoji jedna sasvim jednostavna pravilnost u biznisu – što ste ste moćniji, što ste bogatiji, što ste brutalniji, to ste nekako češće u pravu. Čisto čudo!
Samo zato što smo se navikli na to i prihvatamo ga u hodu ne znači da je išta manje degutantno. Možda malo sarkastično odmahnemo glavom kad neki ministar priča kako je predsednik ili premijer briljantan čovek, uglavnom u zavisnosti od naših političkih orijentacija. Jer ako hvali “našeg” čoveka ima u tome neke istine, a onaj drugi… Kada čujemo da razredni starešina na roditeljskom sastanku pohvali kao izuzetno energično i zainteresovano dete nekog za koga svi roditelji znaju da je histerični razmaženko sa bogatim ocem niko se ne javi da se buni. Kada sledeći put na sastanku vaš kolega kaže šefu krajnje iskreno: ”Šefe, to je sjajna ideja!!! Dozvolite da vas izljubim!!!” (dobro, ja sam dodao ovu drugu rečenicu), da li će iko da gurne prst u grlo i time pokaže šta stvarno misli o ovom izlivu?
Mehanizam preživljavanja
Pre nego što neko počne da raspreda neku bolno jednostavnu priču o postsocijalističkim autoritarnim društvima i pitanju kamuflažnog konformiranja brzo pitanje za vas – kako to da se ovo ponašanje sreće u svakom društvu na planeti? Imao sam više primera ovakvog ponašanja u Kaliforniji nego na Balkanu. To nam verovatno više kaže o suštini ovog ponašanja nego dugo diseciranje Marksa i Engelsa (zamalo da napišem Marksa i Spencera) – radi se o mehanizmu za preživljavanje i napredovanje u veoma kompetitivnim tržištima, timovima i situacijama. I to relativno jednostavnom mehanizmu, jer osim doslednog glumljenja ne zahteva mnogo drugih osobina sem da niste potpuno neupotrebljivi.
Da odmah raščistimo sa jednom stvari – za ovu situaciju, nazovimo je sikopanstvo ili poltronstvo ili ulizištvo ili jednostavno uvlačenje, krivi su isključivo šefovi i direktori i vlasnici i, ukratko – moćnici. Oni diktiraju pravila igre, oni nagrađuju ovakvo ponašanje i oni negde duboko u sebi veruju u ove poltronske laskave izjave. Samo, ima tu jedan problem, ovakve izjave su glupe i samoporažavajuće. One čine da oni budu lošiji nego što moraju biti; da kasno uvide svoje greške; da ništa ne uče; da budu oholi i kratkovidi. One su zlo. Dakle, oni ih ne žele.
“Da”, reći će vam relativno pametan rukovodilac, “naravno da ja ne podržavam takvo ponašanje, da mi neko samo govori da sam divan i pametan, ali ako neka moja ideja dovede do procvata kompanije i opšte sreće na severnoj hemisferi, šta ima loše u tome što neko uz dobre statističke podatke i grafove pokaže i dokaže koliko sam pametan i moćan? Ako su vaše ideje najbolje (a vi ste sasvim slučajno i najbogatija i najmoćnija osoba u tom sistemu), zašto vam je uopšte potrebno da vam neko ko je gori od vas kaže da su dobre? Zato što se ovde radi o istom onom ponašanju od pre, samo nevešto kamufliranom sa par grafova i statistika.
Da nije gordosti…
Pametan menadžer bi sa ovakvim izjavama raskrstio brutalno i brzo. Čudo jedno koliko par dobro usmerenih kazni i nagrada mogu da postignu. Ovde nije ni potrebna neka velika promena profesionalnog ponašanja jer, da vas podsetim, ove ulizice koje izgovaraju ovakve gluposti, duboko u sebi uopšte ne veruju u njih. A oni koji veruju? To zvuči kao ultimativna lojalnost, zar ne? Kako kažnjavati takve iskrene zaljubljenike u šefa i njegovo delo? Njih ne bih kažnjavao, to bi bilo surovo. Njih bih otpustio.
Naravno, sve ovo ne govorim napamet. Proverio sam sa svojim timom. Oni mi kažu da je sve ovo apsolutna istina i ne samo istina, već jedna skoro prefinjena filozofija i da bih strašno pogrešio kad ne bih od direktora GM-a tražio da se ovaj časopis zove “Brankov GM” ili bar mnogostruko uvećanje honorara. Šta da vam kažem, oni su vrhunski profesionalci i moram da uvažim njihovo mišljenje.
