Podela: Paranoici i rezignirani

0

Piše: dr Zorica Tomić

Savremenu civilizaciju mnogi nazivaju hipertehnološkom erom, dobom vladavine delirične komunikacije, epohom simulacija u svim aspektima ljudskog života, vremenom vladavine medijske kulture, dobom u kojem se realno povlači pred agresivnošću virtualnog, civilizacijom koja je progresistički obeležena nezaustavljivom logikom korporativnog kapitala. Mnogi savremeni teoretičari kulture bi ovoj listi dodali odrednice kao što su spektakularizacija stvarnosti, hiperkontrola koja latentno postoji u samoj strukturi informatičke mreže, ili bi dodali opservaciju o potpuno manifestnom stadijumu globalizacije pred kojim se postepeno sve kategorije klasične društvene ili kulturne teorije prazne od svojih sadržaja.

Duga borba protiv straha

U moru ovih učenih opservacija, međutim, ne nazire se STRAH, kategorija koja u najvećoj mogućoj meri predstavlja konceptualni izvor iz kojeg se crpi pogonsko gorivo savremenog sveta. Povremena rasplamsavanja straha izazvana pomorima kuge, česte bune koje su se širile iz jedne zemlje u drugu od 14. do 17. veka,  Stogodišnji rat, opasno tursko nadiranje u Evropu počev od bitke na Kosovu, univerzalni strah od tuđih vojnika, stranaca ili razbojnika, pretnja glađu ili poreskim nametima, Veliki raskol –“sablazan nad sablaznima“, kao i moralno propadanje papstva pre no što mu je katolička reformacija ulila novi život itd., na svoj način su obeležili dugu evropsku istoriju, kao istoriju strahovanja. Štaviše, možemo se složiti sa nekim teoretičarima da je i izvan svih geografskih odrednica i specifičnosti posebnih kultura svaka civilizacija samo proizvod duge borbe protiv straha.

Sudbina demokratije

Sledstveno tome, savremeni svet, uprkos svim dostignućima, još uvek ne posustaje od klasične podele na dva. Novi ideološki konstrukti se pozicioniraju kao naspramni jedni drugima, pa ne treba da čudi što je danas očigledno sučeljavanje između Novog Tribalizma i Globalizma. A stvar je zapravo u tome da u krajnjem skoru obe opcije međusobno jako liče, najpre po tome što ni jedna od njih ne promoviše demokratiju. Štaviše, manje ili više uvijeno, obe poručuju da im ona nije potrebna.

Može se reći da samo zeloti svetske globalizacije mogu da ne vide kako su svetske institucije koje promovišu novu ekonomsku dogmu, poput MMF-a ili Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije i sličnih, stvorene milošću i „mudrošću“ male konklave kapitalističkih kardinala. Otuda sasvim logično sledi sumnja u opstanak demokratskih principa, budući da savremeni svet renovira neku vrstu vladavinskog principa „papocezarizma“ u monetarnim uslovima. Ako smo već na podlozi koju nudi istorija, onda ne treba da čudi da se optimisti širom sveta (pomalo naivno) nadaju nekoj vrsti „ponovne šizme“, koja bi mogla da rezultira svojevrsnom „demokratizacijom“ kako kapitala, tako i resursa.

Štaviše, popularnim rečnikom rečeno, globalizacija se pojavljuje kao na viši stepen podignuta „mekdonaldizacija“, budući da njeni zagovornici, zadojeni logikom trijumfa, naivno veruju da „neintegrisani“ jedva čekaju da stanu u red za hamburger. A zapravo, prijem u svet globalističkih trendova, u društvo „izabranih i uspešnih“, neodoljivo liči na nemogući poziv za učešće u trci Formule 1( Up. F. Wheen, How Mumbo-Jumbo Conquered the World, Harper Perennial, London, 2004). Jer pomenuta trka, ne samo da je iz godine u godinu sve brža i zahtevnija, već je koncipirana tako da će oni koji su do juče jahali magarca, najverovatnije već u prvoj krivini zveknuti u zaštitnu ogradu. Trka o kojoj je reč, naravno, ne bi imala nikakvog smisla, dinamike i uzbuđenja, kada ne bi računala sa tim kalkulisanim „kalpišima“. Konačno, ali ne manje značajno, u novim uslovima logike globalizacije, za stradalnike, autsajdere, novopridošle, amatere, nema nikakvih simpatija, ni pre ni posle trke, i što je još važnije, nema ni „kruga fore“.

Rezultat straha

Kuge više nema, sida je pod kontrolom, završeno je sa osvajačkim pohodima, a savremeni čovek se, hteo to da prizna ili ne, trese kao prut, uplašen da će u svojoj malenkosti biti ugrožen. Ako je proizvodnja straha jedan od najboljih vidova društvene kontrole, onda je savremeni svet globalno uplašen i podeljen na svet bogatih i sitih i svet siromašnih i gladnih. Ili ako hoćete, strah na Zapadu rezultira podelom na paranoike i rezignirane. Za treće, nema mesta.

Share.

About Author

Comments are closed.