Po­slov­no-tu­ri­stič­ki pu­to­pis – Šri Lan­ka

0

Piše: Zve­zdan Hor­vat, di­rek­tor i part­ner ASEE

Sri lanka 2

Šri Lan­ka (ne­ka­da zna­na kao Cej­lon) je ze­mlja sa dva­de­set mi­li­o­na sta­nov­ni­ka i po­vr­ši­nom ne­što ma­njom od Sr­bi­je. Ve­ći­nu sta­nov­ni­ka či­ne Sin­ha­le­zi bu­di­stič­ke ve­re (75%), sle­de Ta­mi­li ko­ji­ma je glav­na ve­ra hin­du­i­zam i kao tre­ća gru­pa­ci­ja mu­sli­ma­ni, a mo­gu se sre­sti i dru­ge ma­nji­ne kao što su Bur­ge­ri, po­tom­ci Ho­lan­đa­na iz vre­me­na ko­lo­ni­ja­li­za­ma. Go­vo­re dva je­zi­ka – sin­ha­le­ški i ta­mil­ski – a  pi­smo im je ve­o­ma ži­vo­pi­sno, okru­gla­sto. (Za­ni­mlji­vo je da sin­ha­le­ski ima 54 slo­va i pri tom se vo­di ras­pra­va o uvo­đe­nju još dva.)

Gra­đan­ski rat ko­ji je pre­stao pre ne­ko­li­ko go­di­na omo­gu­ća­va da se pu­tu­je i na se­ver ze­mlje i ot­kri­ju i ne­ka još ne­do­volj­no po­zna­ta me­sta. Po­red to­ga, mon­sun­ske ki­še su al­ter­na­tiv­ne, ta­ko da se se­ver i jug mo­gu po­se­ći­va­ti na­iz­me­nič­no…

Vi­za za ula­zak u Šri Lan­ku se do­bi­ja ve­o­ma jed­no­stav­no, apli­ci­ra­njem pre­ko In­ter­ne­ta (gde je ce­na po­volj­ni­ja za 5 do­la­ra), a mo­že­te je do­bi­ti i na ae­ro­dro­mu Ban­da­ra­na­i­ke bez ika­kvih kom­pli­ka­ci­ja.

Im­pre­si­je s ae­ro­dro­ma

Ono što pr­vo pri­me­ti­te pre ne­go što stig­ne­te do ko­fe­ra i ca­ri­ne je “dju­ti fri šop” sa od­lič­nom po­nu­dom teh­nič­kih ure­đa­ja. Raz­log to­me je po­tra­žnja ve­li­ke di­ja­spo­re ko­ja ko­ri­sti pri­li­ku da na­ba­vi teh­nič­ku ro­bu pre ula­ska u ze­mlju. Mo­žda su je­dan od raz­lo­ga ku­po­vi­ne tu na ostr­vu i ve­o­ma spe­ci­fič­ni uti­ka­či za elek­trič­ne ure­đa­je, ko­je ni­sam vi­deo na dru­gom me­stu (ma­da se, uz ma­lo do­mi­šlja­to­sti i flek­si­bil­no­sti, mo­gu ko­ri­sti­ti i na­ši uti­ka­či). Pri­me­tan je ve­li­ki broj lju­di ko­ji če­ka­ju put­ni­ke, kao i za­stu­plje­nost ve­li­kog bro­ja tu­ri­stič­kih agen­ci­ja.

Ne­dav­no je po­če­la grad­nja au­to­pu­ta od ae­ro­dro­ma, ko­ji bi tre­ba­lo da se pru­ža ju­žnim pre­de­li­ma ko­ji su tu­ri­stič­ki naj­ra­zvi­je­ni­ji, ali gde se i gra­di no­va ve­li­ka lu­ka fi­nan­si­ra­na od stra­ne Ki­ne­za, pa su au­to­pu­te­vi neo­p­hod­ni. To su ina­če kra­je­vi ko­ji su pre­ži­ve­li naj­ve­ća ra­za­ra­nja od cu­na­mi­ja 2004. go­di­ne. U Šri Lan­ki je ta­da po­gi­nu­lo 35.000 lju­di. Gra­đe­vin­ske po­sle­di­ce su sa­ni­ra­ne i da­nas se ne mo­gu vi­de­ti osta­ci po­ru­še­nih zgra­da. Mi smo bi­li u po­se­ti fa­bri­ci svi­le na oba­li, gde su osta­vi­li je­dan deo zgra­de neo­kre­čen da bi po­ka­za­li ni­vo vo­de ko­ji je do­se­zao do pr­vog spra­ta.

 

Sa­o­bra­ćaj­ne ne­vo­lje

Pu­te­vi su uglav­nom do­bri, sa dve tra­ke. Vo­zi se le­vom stra­nom. Pri­li­kom vo­žnje tre­ba bi­ti mak­si­mal­no opre­zan zbog če­stih ule­ta­nja vo­za­ča u „ma­ka­zi­ce“, i to naj­vi­še “tuk tu­ko­va” ko­ji su ma­li pa ima­ju ose­ćaj da mo­gu da pro­đu. Kao i kod nas, ka­da kre­ne ve­li­ka ki­ša ka­na­li­za­ci­ja ne mo­že da pri­mi svu vo­du i do­la­zi do ko­lap­sa sa­o­bra­ća­ja. Au­to­bu­si ju­re kroz vo­du, osta­li za­sta­ju, pa čak i par­ki­ra­ju au­to­mo­bi­le na sred pu­ta, ali iz­van vo­de.

Sri Lanka

Naj­za­stu­plje­ni­je pre­vo­zno sred­stvo u ovoj ze­mlji je tuk tuk mo­tor, za­tim ma­li kom­bi­ji ili ka­mi­o­ne­ti i au­to­bu­si. Tuk tu­ko­ve pro­iz­vo­de u In­di­ji, ali ih pro­iz­vo­di i Pi­ja­đo (Pi­ag­gio). Ce­na im je pre­ko 4.000 do­la­ra zbog ve­li­kih po­re­za, ali zbog mo­guć­no­sti ku­po­vi­ne na li­zing po­sta­li su ve­o­ma ras­pro­stra­nje­ni. Au­to­mo­bi­li i kom­bi­ji su 90% ja­pan­ske pro­iz­vod­nje. I po­red to­ga što su u ma­njim me­sti­ma au­to­mo­bi­li ret­kost, mo­že­te na­i­ći na “to­jo­tu pri­us” u ne­kom ve­o­ma za­ba­če­nom se­lu. Au­to­bu­si su ili Ta­ta ili Lan­ka Ašok Lej­land (Lan­ka As­hok Leyland) ko­ja je je­di­na fa­bri­ka au­to­bu­sa na ostr­vu.

Još slič­no­sti…

Je­dan gra­dić kroz ko­ji smo pro­šli je iz­gle­dao kao da ga je po­go­dio ze­mljo­tres – sve zgra­de u glav­noj uli­ci su bi­le po­lu­sru­še­ne. Is­po­sta­vi­lo se da je to deo ak­ci­je ko­ju je spro­ve­la vla­da, jer su svi gra­di­li ku­će ta­ko da su za­u­zi­ma­li tro­to­ar. Sa­da su to sve mo­ra­li da sru­še po­što kre­će ure­đe­nje glav­ne uli­ce… Eto još ma­lo slič­no­sti sa na­ma, ve­za­no za ne­le­gal­nu grad­nju, ia­ko mi se či­ni da su u ovo­me ipak ma­lo na­pred­ni­ji.

Ži­vot u pre­sto­ni­ci

Glav­ni grad Ko­lom­bo ima dva mi­li­o­na sta­nov­ni­ka. To je grad gde se pre­pli­ću zgra­de mo­der­ne ar­hi­tek­tu­re sa zda­nji­ma u sta­rom ko­lo­ni­jal­nom sti­lu, ali i gde na­i­la­zi­te na spoj mo­der­nog i bo­ga­tog sa ve­li­kim bro­jem rad­nji­ca i stra­ća­ra. Ima­ju ba­rem de­se­tak obla­ko­de­ra i još to­li­ko ko­ji se zi­da­ju. Na­rav­no, kao i svu­gde, sav po­slov­ni svet je u glav­nom gra­du. I ov­de se mo­gu vi­de­ti zgra­de ve­li­kih kom­pa­ni­ja po svet­skim stan­dar­di­ma.

Sta­nov­ni­ci se tru­de da pri­ča­ju en­gle­ski, ma­da pri­zna­ju da ško­la ni­je do­volj­na i da se mo­ra­ju uzi­ma­ti do­dat­ni ča­so­vi. Ve­o­ma su ko­mu­ni­ka­tiv­ni i sve­sni da im to tre­ba. Vo­đen tom po­tre­bom, naš vo­dič či­ta sa­mo no­vi­ne na en­gle­skom da bi, ka­ko ka­že, bio što bo­lje in­for­mi­san o te­ma­ma ko­je in­te­re­su­ju tu­ri­ste. Ima pri­ja­te­lje u Slo­ve­ni­ji, zna sve o No­va­ku Đo­ko­vi­ću, a od­veo nas je u bo­ta­nič­ku ba­štu gde je Ti­to za­sa­dio dr­vo 1959. go­di­ne.

Kri­ket i od­boj­ka

Omi­lje­ni sport sta­nov­ni­štva je kri­ket i ve­o­ma su po­no­sni što su bi­li svet­ski pr­va­ci, re­dov­no na tak­mi­če­nji­ma ula­ze u fi­na­le, a ima­ju i naj­bo­ljeg igra­ča na sve­tu. Uz put se svu­gde mo­gu vi­de­ti de­ca ka­ko igra­ju ovu igru (za ko­ju će mi još tre­ba­ti pu­no vre­me­na da shva­tim pra­vi­la).

Ka­žu da je dru­gi na­ci­o­nal­ni sport od­boj­ka, ali da jed­no­stav­no ni­su do­volj­no vi­so­ki da bi bi­li uspe­šni na me­đu­na­rod­nom pla­nu.

Us­put­na za­pa­ža­nja

Iz­u­zet­no ve­li­ka pa­žnja se po­sve­ću­je obla­če­nju uče­ni­ka i stu­de­na­ta. Uni­for­mu sa­či­nja­va­ju be­le ha­lji­ne, ko­šu­lje, cr­ne ili te­get pan­ta­lo­ne, dok u pla­nin­skim kra­je­vi­ma uče­ni­ci ima­ju i tra­di­ci­o­nal­ne en­gle­ske džem­pe­re na V iz­rez. Kra­va­ta za de­ča­ke i de­voj­či­ce je ne­za­o­bi­la­zni mod­ni de­talj. Kla­sič­ni ko­lo­ni­jal­ni uti­caj. Ka­ko se ta ode­ća odr­ža­va i ka­ko uspe­va­ju da iz­gle­da­ju ta­ko ured­no za me­ne će osta­ti mi­ste­ri­ja.

 

Tu­ri­zam, za­či­ni i čaj

Ovo su naj­zna­čaj­ni­ji na­či­ni pri­ho­do­va­nja ove ze­mlje. Ho­te­la, i to ve­o­ma le­pih, ima na sva­kom ko­ra­ku, pri­sut­ni su svi zna­čaj­ni svet­ski lan­ci, dok je tu­ri­zam pri­lič­no raz­vi­jen i kao po­ro­dič­ni bi­znis. Po­ro­di­ce se svoj­ski tru­de da pru­že mak­si­mal­nu uslu­gu go­stu. Na pri­mer, ka­da za ve­če­ru na­ru­či­te pi­le­ći (ili ri­blji) ka­ri (ka­ri ima dvo­ja­ko zna­če­nje: ujed­no je i za­čin i je­lo) to zna­či da će­te do­bi­ti jed­no je­lo sa pi­le­ti­nom, ali i još pet, šest je­la od raz­li­či­tog po­vr­ća i pi­ri­nač.

Na­ci­o­nal­na ku­hi­nja je uglav­nom lju­ta, za­či­nje­na, ali ve­o­ma uku­sna. Na­rav­no, uko­li­ko ni­ste lju­bi­telj ova­kve hra­ne, ho­te­li ima­ju u po­nu­di i kla­sič­nu evrop­sku ku­hi­nju. U re­sto­ra­ni­ma i ho­te­li­ma na­poj­ni­ca od 10% je od­mah uklju­če­na u ra­čun. U svim ho­te­li­ma uslu­ga je na za­vid­nom ni­vou, sa svom uo­bi­ča­je­nom pra­te­ćom po­nu­dom. Naj­sta­ri­ji ho­tel “Ga­le Fejs” (“Gal­le Fa­ce”), osno­van 1864. go­di­ne, eks­klu­zi­van i još uvek ak­ti­van, na­la­zi se u Ko­lom­bu. U nje­mu su od­se­da­le po­zna­te lič­no­sti kao što su Ar­tur Klark, Ju­rij Ga­ga­rin, a mno­go ra­ni­je i Če­hov.

Pri­mer Sammy To­ur­sa

In­te­re­sant­na je pri­ča o tu­ri­stič­koj agen­ci­ji Sammy To­urs, ko­ja je pla­si­ra­na kao de­ve­ta atrak­ci­ja na saj­tu Trip Advi­sor ko­ji je ve­o­ma va­žan u Šri Lan­ci i vid­no is­tak­nut na sko­ro svim tu­ri­stič­kim lo­ka­ci­ja­ma. Ovu agen­ci­ju je pre tri go­di­ne osno­vao čo­vek ko­ji je ne­kad ra­dio kao ko­no­bar u eks­klu­ziv­nom ho­te­lu, za­tim na­pu­stio taj po­sao i spe­ci­ja­li­zo­vao se za ma­le grup­ne tu­re. Po­čeo je sa tuk tu­kom, pa je ku­pio To­jo­tin kom­bi, kre­nuo da po­ka­zu­je le­po­te Šri Lan­ke tu­ri­sti­ma, ši­rio svoj po­sao… i da­nas ima tri vo­di­ča i, na­rav­no – iz­u­zet­ne pre­po­ru­ke.

Sammy Tours

Sri lanka 2Ka­da smo ugo­va­ra­li kru­žnu tu­ru, vla­snik je tra­žio da se avan­sno upla­ti je­dan ma­li deo i to na pri­vat­ni ra­čun, što sam i ura­dio u ban­ci. Čo­vek uvek mo­že da po­mi­sli: „po­slao si ne­ke pa­re ne­kom ko­ga uop­šte ne po­zna­ješ, ali mo­raš da mu uka­žeš po­ve­re­nje, ne­maš iz­bo­ra“. I ta­da se po­ja­vlju­je sna­ga glo­ba­li­za­ci­je – naj­ja­či adut po­ve­re­nja je za­pra­vo nji­ho­va po­zi­ci­ja na tom tu­ri­stič­kom saj­tu i re­pu­ta­ci­ja ko­ja bi mu kroz even­tu­al­ni pro­blem bi­la na­ru­še­na. Adi­že­so­vo uza­jam­no po­ve­re­nje i po­što­va­nje na de­lu.

Sve je pro­šlo u re­du, iš­lo svo­jim to­kom i mi smo sa vo­di­čem i vo­za­čem kre­nu­li u obi­la­zak, da bi ne­du­go za­tim za­sta­li kod lo­kal­nih rad­nji i pe­ka­re ka­ko bi se osve­ži­li uz ko­ko­so­vu vo­du i ko­la­či­će, kao po­klon agen­ci­je. Ova­kve pa­u­ze su se de­ša­va­le vi­še pu­ta u to­ku obi­la­ska, po prin­ci­pu do­dat­ne vred­no­sti i flek­si­bil­no­sti u uslu­ži­va­nju. Po­sto­ja­la je mo­guć­nost do­go­vo­ra da se iz­me­ni ru­ta iz­le­ta i to bez do­dat­nog pla­ća­nja. I to nam se upra­vo de­si­lo.

 

Slon kao sta­tu­sni sim­bol

Pri­li­kom obi­la­ska, na­i­šli smo na tr­ku slo­no­va ko­ja se or­ga­ni­zu­je jed­nom go­di­šnje. Obe­ruč­ke smo pri­hva­ti­li pred­log vo­di­ča da pra­ti­mo do­ga­đaj. U pi­ta­nju je bio lo­kal­ni se­o­ski va­šar gde su se eki­pe mu­ška­ra­ca i že­na tak­mi­či­le u nad­vla­če­nju ko­nop­ca, po­la se­la je uče­stvo­va­lo u igri mu­zič­ke sto­li­ce, a de­ca su se tak­mi­či­la u vri­šta­nju. Tu smo mi, pri­lič­no be­le pu­ti, bi­li za­pra­vo glav­na atrak­ci­ja, ret­ke zve­ri. Sva de­ca su se, ra­do­zna­lo gur­ka­la i po­ka­zi­va­la na nas, sme­ši­la se, ma­ha­la i po­zdra­vlja­la. Po­sle iga­ra na red je do­šla tr­ka u ko­joj je uče­stvo­va­lo šest slo­no­va, me­đu ko­ji­ma i naš – ko­ga smo ja­ha­li tog da­na. Ne­ke su ja­ha­li, ne­ke vo­di­li… Sve u sve­mu oni su po­lja­nu pre­šli ve­o­ma br­zo ima­ju­ći u vi­du nji­ho­vu ve­li­či­nu. Po za­vr­šet­ku tr­ke vla­sni­ci su od­mah kre­nu­li da im sta­vlja­ju lan­ce jer, ia­ko su to sim­pa­tič­ne ži­vo­ti­nje, za­pra­vo mo­gu bi­ti ve­o­ma opa­sne. Ima­ti slo­na u vla­sni­štvu je sta­tu­sni sim­bol. To mo­gu sa­mo bo­ga­ti lju­di, iz­me­đu osta­log i zbog to­ga što slon dnev­no po­je­de 240 kg hra­ne i po­pi­je 80 li­ta­ra vo­de. Če­sto se mo­gu vi­de­ti kod bu­di­stič­kih hra­mo­va, gde ih hra­ne vo­ćem ko­je ho­do­ča­sni­ci do­no­se kao po­klon.

Put do lju­bi­ča­stog lo­kva­nja

Na­kon ovih iga­ra uži­va­li smo u vo­žnji čam­cem. Ka­da smo do­se­gli naj­da­lju tač­ku pu­ta, sti­gli smo do lju­bi­ča­stih lo­kva­nja ko­ji su na­ci­o­nal­no obe­lež­je. Vo­dič je od lo­kva­nja na­pra­vio ogr­li­ce i po­de­lio go­sti­ma, uz po­slu­že­nje od vo­ća stra­sti, ana­na­sa i ko­ko­so­ve vo­di­ce. Na tom ma­lom vo­de­nom pu­to­va­nju na­i­šli smo na po­ro­di­cu ko­ja je za­ra­đi­va­la ta­ko što je tu­ri­sti­ma nu­di­la da se sli­ka­ju sa ma­lim kro­ko­di­li­ma u na­ruč­ju. To je bi­la jed­na od us­put­nih sta­ni­ca svih ča­ma­ca ko­ji su pre­vo­zi­li tu­ri­ste. Obič­na na­poj­ni­ca za to je naj­vi­še 100 ru­pi­ja (65 di­na­ra). De­lu­je da ni­je mno­go, ali ka­da zna­te da tim pu­tem pro­đe ne­ko­li­ko de­se­ti­na ča­ma­ca, da u čam­cu ima ba­rem de­se­tak put­ni­ka ko­ji že­le da ima­ju ta­kvu fo­to­gra­fi­ju, shva­ti­te da se mo­že ostva­ri­ti le­pa za­ra­da za je­dan dan.

Le­ga­ti bra­će Ba­va

Po­sle ova­kvog iz­le­ta ni­je bio pro­blem da se do­go­vo­ri­mo sa vo­di­čem da nam sva­ko­dnev­no or­ga­ni­zu­je ma­le iz­le­te i to bez do­pla­te. Ti iz­le­ti su bi­li ja­ko uspe­šni. Iz­me­đu osta­log ima­li smo pri­li­ku da po­se­ti­mo po­se­de dva bra­ta Ba­va, Dže­fri­ja i Be­vi­sa (Ba­wa, Ge­o­frey & Be­vis), od ko­jih je pr­vi bio ško­lo­va­ni ar­hi­tek­ta, a dru­gi ni­šta ma­nje uspe­šni ama­ter – bon vi­van. Nji­ho­va po­ro­di­ca je po­se­do­va­la plan­ta­že ka­u­ču­ka, ta­ko su ima­li la­go­dan ži­vot i mo­gli su da se ba­ve umet­no­šću. Dže­fri je naj­po­zna­ti­ji ar­hi­tek­ta Šri Lan­ke i osni­vač trop­skog mo­der­ni­zma, pa su mno­gi ho­te­li na ostr­vu, ali i u dru­gim ze­mlja­ma, za­pra­vo nje­go­vo de­lo. Be­vis se u ži­vo­tu uglav­nom za­ba­vljao, pro­me­nio je dva­de­set au­to­mo­bi­la, me­đu ko­ji­ma i “rols roj­se­ve”, dru­žio se sa eli­tom, prin­če­vi­ma, glum­ci­ma po­put Vi­vi­jen Li i Lo­ren­sa Oli­vi­jea ka­da je tre­ba­lo da sni­ma­ju film „Sta­za slo­no­va“ (u ko­jem je po­sle sple­ta raz­li­či­tih okol­no­sti na kra­ju igra­la Eli­za­bet Tej­lor). Na­pra­vi­li su pre­le­pe po­se­de u po­lu­džun­gli, sa div­nim trav­nja­ci­ma, ku­ća­ma, skulp­tu­ra­ma, pre­le­pim de­ta­lji­ma. Ni­su ima­li po­ro­di­ce, te su se od­lu­či­li za dva mo­de­la pre­no­sa imo­vi­ne. Dže­fri, ko­ji je umro de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, osno­vao je fon­da­ci­ju ko­ja sa­da bri­ne o po­se­du ko­ji slu­ži i kao eks­klu­ziv­ni bu­tik-ho­tel. Nje­gov ate­lje u Ko­lom­bu je pre­tvo­ren u od­li­čan re­sto­ran. Be­vis, ko­ji je umro de­se­tak go­di­na ka­sni­je, pr­vo je pro­dao deo plan­ta­ža i uži­vao u bla­go­de­ti­ma pu­to­va­nja po sve­tu, a pred smrt je osta­tak plan­ta­ža po­klo­nio rad­ni­ci­ma, dok je sa­mu ku­ću sa ve­li­kim par­kom osta­vio svom uprav­ni­ku ko­ji se i da­nas sta­ra o njoj.

 

 

Share.

About Author

Comments are closed.