Shameen Prashantham, vanredni professor međunarodnog poslovanja i strategije na China Europe International Business School u Šangaju, razmišljajući o tome da li inovacije treba da dolaze iznutra ili izvan kompanije zaključuje da treba da dolaze iz oba smera, potkrepljujući to vrlo ilustrativnim primerima..
U tekstu objavljenom krajem oktobra ove godine, profesor Prashantham konstatuje da se danas sve kompanije suočavaju sa istim izazovom: kako inovirati uprkos disrupciji. Mnoge kompanije se tokom napora inoviranja okreću spoljnim partnerima kao što su akceleratori ili laboratorije za inovacije, dok drugi pristup podrazumeva promovisanje internog preduzetništva poznatog kao intrapreneršip (intrapreneurship). Prvi pristup je menadžer- uz – preduzetnika, a u drugom se naglašava menadžer- kao – preduzetnik. Koji je efikasniji?
“Iako je kompanijama bitno da prioritizuju ove pristupe tako da najbolje odgovaraju njihovim resursima, pogrešno je pri odabiru organizacija tretiranje intrapreneurship programa i spoljašnjih partnerstava kao čistog ili/ili izbora”, smatra profesor.
“Problem je mnogo češći nego što mislite. Menadžer iz intrapreneurship tima velike globalne kompanije jednom me je pitao da mu preporučim akcelerator sa kojim bi mogao da razgovara, potpuno ignorišući činjenicu da startap partnerska divizija njegove kompanije već blisko sarađuje sa jednim. Ovaj silosni pristup spoljašnjem startap angažmanu i intrapreneršipu ilustruje opasnost od tretiranja izbora inovacija kao međsobno isključivih”, priseća se on i ističe da bi menadžeri trebalo da slede tri pristupa za efikasno raspoređivanje ljudi, resursa i mogućnosti kako ne bi izgubili prilike za inovacije: osnaživanje intraprenera za pokretanje inicijalnog angažovanja, činjenje da isti resursi budu dostupni interno i eksterno i ohrabrivanje saradnje između internih i eksternih inovatora.
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa.
