Obrasci ponašanja: Šegrti

0

Piše: dr Zorica Tomić

Nemojmo se zavaravati. Naše predstave o svetu menadžera u kojem vladaju fer odnosi, profesionalizam, znanje i hrabrost da se donesu važne odluke, međusobno uvažavanje i orjentacija ka zajedničkom cilju u čijem ostvarenju ćemo svi imati nekakvog udela, izgleda da ne odgovaraju u potpunosti onome što se u stvarnosti razvijenog kapitalističkog sveta zbiva.

Od nedavno je na jednoj domaćoj televiziji počelo prikazivanje serije „Šegrt“, svojevrsnog „reality showa“, čija je glavna zvezda, producent i promoter nove poslovne logike, čuveni američki bogataš, džet-seter svetskog glasa, biznismen i ženskaroš Donald Tramp.

Svojim ljutitim pogledom, naočitim stasom, lepom ženom koja strpljivo stoji na korak iza njega, luksuzno opremljenim avionom kojim jezdi sa jednog na drugi sastanak, vernim saradnicima koji na jedan njegov mig liferuju stotine važnih podataka, Donald Tramp je stvarna inkarnacija filmskog fantazma super-heroja, koji  je u liku Džems Bonda obeležio hladnoratovsku eru. Ali za razliku od britanskog tajnog agenta, koji je bio evropski odgovor pošasti komunizma, i u čijoj je slici kao spiritus movens, carovala ideja patriotizma, Trampova bondovština je sasvim drugog tipa.

Na svog slavnog prethodnika Donald Tramp liči najpre po tome što su oko njega uvek lepe žene, kao i po neverovatnim tehničkim pomagalima koja mu stoje na raspolaganju: od privatnog mlaznjaka, satelitskih veza, luksuznih jahti, možda i podmornice. O patriotizmu, naravno, ni spomena. Jer za razliku od Džems Bonda u čijoj je pojavi i avanturama Evropa katarktički uživala, braneći u njegovim neverovatnim podvizima neke od najvažnijih prerogativa svoje istorije, kulture i vrednosnog sistema, Donald Tramp se pojavljuje kao advokat univerzalne sile kapitala, sile koja ne poznaje nikakvu ideologiju, nikakvu istoriju, nikakvu naciju i nikakve vrednosti sem onih koje se mogu razmenjivati.

Producirajući pomenutu seriju u kojoj se dvadesetoro „izabranih“ nadmeću za samo jedno slobodno mesto u  Univerzumu  u kojem više nego bilo gde caruje agonalni obrazac surovog preživljavanja, Tramp ne samo da krajnje transparentno i ogoljeno ocrtava  savremeni svet postindustrijskog društva, već se pojavljuje i kao svojevrsni promoter određenog komunikativnog obrasca, karakterističnog za svet menadžera.

A taj obrazac, zasnovan na strategiji međusobnog saplitanja, beskompromisnog potkazivanja zarad sopstvenog opstanka, ohrabren logikom isključenja i bezgraničnog podozrenja prema drugima sa kojima se timski radi, samo potvrđuje Hobsovu društvenu teoriju u čijem je središtu teza da je zapravo „čovek čoveku vuk“. U visoko kompetitivnom društvu, koje kategoriju uspeha vezuje isključivo za logiku kapitala i spremnost da se ostane u opticaju društvenog umrežavanja, druga osoba se u društvenom modelu „suparničke saradnje“ ne pojavljuje više kao bilo čiji cilj, već jedino kao sredstvo.

U tom TV ratu „Svakog protiv svih“, menadžeri su transformisani u moderne gladijatore, spremni da u neizdrživom iščekivanju odstrela ili pomilovanja, jedni drugima pregrizu grkljan. Surovost ovog medijskog hepeninga osvedočena je, između ostalog, i činjenicom da se Tramp pojavljuje kao vrhovni sudija koji dignutim ili spuštenim palcem odlučuje o simboličkom životu i smrti regruta u svojoj imperiji.

Uprkos nameri da se ovaj komunikativni obrazac predstavi kao poželjan i jedini koji je operacionalan u savremenom svetu, po svemu sudeći, izgleda da je Tramp promašio u svojoj nameri. Na sreću, obični ljudi, za koje je ideja uspeha relativna, na pomenuti model reagovali su pre zgražanjem nego oduševljenjem. Jer mudri i manje agresivni poslodavci znaju da je tim, u kojem je menadžer samo prvi među jednakima, uslov ne samo uspeha već i kreativne poslovne atmosfere, ono što predstavlja zalog trajanju, pravoj komunikaciji i dobrom pozicioniranju projekta na kojem se zajednički dela.

Share.

About Author

Comments are closed.