Novogodišnja obećanja: Dogodine u ovo vreme…

0

Piše: Branko Đaković

Nova godina je vreme proslava i uživanja, ali je i vreme sabiranja i novih početaka. Običaj zacrtavanja novogodišnjih odluka i obećanja možda nije kod nas toliko raširen – mada imamo i mi svoje favorite, uglavnom zasnovane na krckavoj prasećoj kožici i puno pića – ali širom sveta milioni ljudi za vreme ovih praznika sednu i izdeklamuju koje su odluke i stavovi kojih će se u sledećoj godini pridržavati. Takoreći, svoje ciljeve i ideje vodilje…

Pozivam vas da zajedno uvežbamo ovaj običaj, ali ne na nečemu tako providno neostvarivom („ove godine ću trčati pet kilometara svaki dan i smršati dvadeset kilograma već u prva tri meseca…“), već u nečemu što je i ostvarivo i skoro vaša obaveza – hajde da poželimo da budemo uspešni.

Sad ili nikad!

Ali to nije dovoljno. Ako sebi za Novu godinu jednostavno obećate „ove godine ću biti uspešan“, to je čak i manje ostvarivo od one priče o trčanju. Ovde bi to bio ekvivalent želje „ove godine neću  trčati svaki dan po pet kilometara, ali ću nekako, na neki čudesan način, oslabiti dvadeset kilograma u prva tri meseca“.

Ne, sve to moramo da izvedemo otprilike ovako: prelistaćemo u svojoj glavi sve one male ideje koje smo ostavljali na stranu, za neki drugi put, pa ćemo dobro da ih pretresemo i da se uhvatimo u koštac sa njima i da vidimo šta njihova realizacija zahteva i šta od toga mi možemo da ostvarimo; nakon čega ćemo jednu ili par njih (ne zalećite se previše, da zaista možete sve odjednom da ih realizujete zar bi čekale Novu godinu da započnete?!) izdvojiti i oko njih napraviti zametak projekta koji ih omogućava. Zametak projekat omogućiće da projekat pokrenete. Pokretanje projekta moglo bi da dovede do toga da ga završite.

Takođe, posegnućemo duboko negde u u onu najdublju pregradu naše duše, gde leže one neostvarene pasije i strasti  koje su duboko i najdublje naši. Pregledaćemo ih pažljivo i pitati se: „Ako ću ikad da ih ostvarim, zar ova godina ne bila dobar početak? Ako ne sad, onda možda nikad!“

Šansa za pravu stvar

A kakva je vaša pasija? Nemojte se previše zanositi tuđim pričama i životnim putevima. Ako je vaš neostvareni san da budete prvi pisac krimi romana za Balkana po čijim će novelama da bude snimljen neki multimilionski holivudski blokbaster, onda je vreme da probate da se polako izvučete iz posla agenta za prodaju nekretnina, koji radite polovično strastveno i potpolovično uspešno i da započnete taj prvi krimić. Ako vam je skrivena želja da imate specijalizovanu veterinarsku ambulantu za konje, možda je vreme da prestanete da pomažete sestri u njenom butiku gde valja originalnu Ziao jang sportsku opremu. Želite da napravite svoje ultra kvalitetno pojačalo kad negde na Dalekom istoku svakog minuta nastane jedno koje košta  kao dve litre mleka? Samo napred, vaša pasija za tim pojačalom ravna je možda pasiji onih predanih muzičara koji bi za dobro pojačalo prodali automobil. Ili kuću. Pozajmite pare i uvozite specijalne alge koje sadrže antioksidanse. Prodajte svoj stan, iznajmite manji i za razliku od para otvorite mali studio za specijalne kompjuterske efekte. Ako ima potrebe za tim (svim tim) i vi to (sve to) radite dobro, biće to sjajna stvar. Ako nećete vi, hoće neko drugi.

Možda je već ovde negde očigledno da nije baš toliko jasno i bitno šta bi to trebalo da radite, već kako bi to trebalo: jako, strastveno, zadubljeno, kao da je ovo šansa za pravu stvar. Zato što i jeste.

Neko i nešto

Vredi li ponavljati: tranzicija je. Pored svih onih mučnih, nepravednih i teških stvari koje ona nosi, ona čini još nešto krajnje zanimljivo – otvara i pomera, razuđuje i uzdrmava. Polarizuju se potrebe, otvaraju mikrotržišta. Otvara se prostor da neko ko je na pravom mestu u pravo vreme i ima pravu dozu energije i voljan je da je upotrebi može da postane nešto.

Znate ono obećanje sa početka koje dobar broj Njujorčana izgovori za Novu godinu i ne misleći baš previše ozbiljno već pet minuta kasnije o tom svom zavetu? Ključna stvar te odluke ili obećanja koje napravimo je što je šaljemo sebi. To mi sebi otvaramo oči i deklamujemo šta bismo sve želeli i mogli, i za čim žudimo. A kad sve to već izgovorimo i priznamo, moramo imati jako dobar razlog da ga odlažemo i ignorišemo i klackamo se dalje, kao da zaista sve u našem životu zavisi od drugih. Preuzmite inicijativu: poželite, pa zatim napravite prvi korak. A ja? Ja razmišljam o tome da trčim pet kilometara svaki dan…

Share.

About Author

Comments are closed.