Nedavno sam govorio o neophodnosti dobrog organizovanja pre uvođenja ERP-a (Enterprise Resource Planning), ili kako bi se reklo programa. Sama tema je bila jasna. Već godinama je sa kolegama propovedam i savetujem pogotovo u preduzetničkim organizacijama. Završio sam poukom iz farmacije – sve je otrov, pitanje je doze. I ERP može da bude “otrov” ako ga ne uvodimo pažljivo. Ali nije to tema onog što hoću da napišem, već prosto povod i mesto gde sam dobio ideju.
Pre mnogo godina sam se bavio oblašću koju danas nazivaju ERP. Prevodeći doslovno termin ERP dolazimo do suštine: pomoću njega preduzeće treba da planira resurse. Samo ime veoma obećava. Spominje se tu i BPM (Business Process Management), što je još jedan lep naziv i ukazuje na uređenje procesa. Mi smo to nekada zvali informacionim sistemima – malo manje pretenciozan naziv ali je možda bio tačniji.
Nekad i sad
Metodologija izgradnje informacionih sistema je tada govorila da je potrebno definisati izveštaje koji su potrebni klijentu i da se na osnovu toga kreira baza podataka i sve ostalo. Naglašavam“izveštaji koji su potrebni klijentu”, a ne bilo koji, niti sve što može. Naravno, to su bila vremena kada nije bilo velike fleksibilnosti softvera i morao si strogo da definišeš šta ti treba. Dakle, slažemo se da su izveštaji važni i da klijent treba da ih usmerava, ali slušajući proizvođače, fokus na pravljenje izveštaja je veoma izražen, čak toliko da su neki objašnjavali u detalje kako fleksibilan kao klijent možeš da budeš: da pretražuješ slično kao na Guglu, pa da svoj izveštaj uključuješ šta želiš, hoćeš li trošak radne snage, opšte troškove…Sve u svemu, izuzetna fleksibilnost. I ovde mi je nešto zasmetalo…
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa.
