Menadžerska bolest: Paradoksalna metafora današnjice

0

Piše: dr Zorica Tomić

Čuvena američka spisateljica Suzan Zontag, imala je pravo kada je u svojoj značajnoj studiji „Bolest kao metafora“ ukazala na različito kulturno i simboličko značenje bolesti sa kojima su se suočavale epohe. Tako je pokazala da za razliku od tuberkuloze, koju je pratio mit o pojačanoj senzibilnosti obolelih, izraženim erotskim nastrojenostima, specijalnom vrstom romantične produhovljenosti i čak neke vrste „pomazaništva“ onih koji su joj podlegli, (a nekim čudom među njima je bio priličan broj umetnika), ili teških bolesti XX veka poput kancera ili side, koje je do skora pratila svojevrsna aura „društvene nepriličnosti“, danas je STRES, koji se interpretira kao univerzalna bolest XXI veka, postao jedna od paradoksalnih metafora današnjice.

Uspostavljanjem novih komunikativnih kôdova, koji su 80- tih godina prošlog veka sa pojavom „kulture japijevaca“, u opticaj uveli kategorije menadžmenta, džet legova, biznis odela, pića s nogu, nestrpljivih investicija, singl kulture, menadžerske bolesti, pritiska rokova, brze hrane, korporativnih zabava, ekonomije pokušaja, kompetitivne komunikacije… stres je isplivao na površinu kao podrazumevajući standard modernog stila života, ali i kao obavezujuća cena fantazma o uspehu.

Stres je tako, postajući specifično obeležje novog doba u kojem se menadžerski univerzum uspostavlja kao neka vrsta njegovog stožera i istovremeno kao amalgamski dodatak strategijama simboličkog alpinizma, u kulturi koja se sve više okretala darvinijanskom konceptu društvene komunikacije, sa konceptom preživljavanja obezbeđenim samo za najsnalažljivije ili najratobornije, dobio neku vrstu aure „pristojne“ bolesti, one bolesti koja je amblematski odgovarala novim društvenim podelama. Jednom reči, pozicionirajući se kao bolest vrednih, radnih i potencijalno uspešnih, stres je postao simbol pomaljanja nove društvene elite.

Iako je logika savremenog globalnog kapitalizma neselektivna u pogledu izbora svojih žrtava, što će reći da smo bez razlike danas svi izloženi stresu, jer smo postavljeni pred katkada nemoguće zadatke opstanka, ovaj društveni obrazac, upravo je zbog svoje „demokratičnosti“ promenio svoj predznak.

U doba nedvosmislene vladavine takozvanog „karaoke kapitalizma“, koji sa jedne strane nudi bezbroj univerzalnih „recepata“ za optimalno realizovanje „fantazma poslovnog uspeha“, od preporuke kako da se izgleda, do obaveze da se na striktan način komunicira, sa druge strane pojavljuje se imperativ da se mimo svakog ukalupljivanja u pomenute trendove, investira u sopstvenu individualnost. A ona se razume kao pobeda ličnog izbora nad vladajućim standardima kontrole.

Stvar je međutim u tome što stvarnu slobodu izbora imaju samo najbolji, samo oni koji su već prešli dug put uspeha, odricanja, odmeravanja i poraza iza sebe. Ostali, zaneti ovim „simboličkim infektom“, bivaju podređeni još jačim pritiscima i još više izloženi stresu.

A time se zapravo pokazuje da se nove društvene i kulturne elite formiraju mimo kategorije „menadžerske bolesti“, a time i mimo svakog stresa. Nove društvene elite čine oni koji su već dovoljno uspešni i slobodni da biraju život izvan svakog spoljašnjeg imperativa, izvan logike kompetitivnosti, izvan banalnosti univerzalnih trendova. Drugim rečima, danas, baš zato što je univerzalna bolest današnjice, stres nije više bolest elite, već prepoznatljiva i logična odlika radničke klase.

Share.

About Author

Comments are closed.