Kultura komuniciranja na srpski način: Sedam uvreda

0

Piše: Branko Đaković

Veoma mali broj teoretičara poslovnih veština smatra da su uvrede standardni deo komuniciranja. Ipak, postoji očigledno jedna podzemna škola mišljenja koja ih svesno razvija i integriše u naše poslovne komunikacije. To mora da je istina, jer kako inače objasniti to koliko ih ima? Nabrojaću ovde neke sjajne primere uvreda koje su uspele da potpuno prekinu ili značajno unakaze neki poslovni dil.

Agosto je predstavnik velikog proizvođača mašina. Dogovarao je proizvodnju rezervnih delova sa jednom našom velikom fabrikom, stigao blizu kraja dogovaranja i bio promptno odveden na ručak u “najbolji lokalni restoran”, gde mu se budući partner u lice smejao kada je tražio vegetarijanski meni. Kelnera koji je uredno ponudio vegetarijanski izbor je ućutkao i Agostu rekao sa velikim kezom na licu: ”Pa nismo valjda devojčice! Uostalom naručićemo neku salatu uz meso. Kad se vratiš kući da svima pričaš kako te srpsko meso vratilo na pravi put!” Srpsko meso izgleda nije odradilo svoj posao. Agosto je ostao vegetarijanac, mada nije devojčica, a dogovaranje dila sa fabrikom je trajalo koji mesec duže, jer Agosto više nije dolazio  već je sve završeno preko advokata i konsultanata (da, zakačio sam neki honorarčić tu).

X Y je Britanac (tačnije, Škotlanđanin) i radi u velikoj lokalnoj nevladinoj organizaciji koja uliva značajne pare u lokalne humanitarne projekte. Jedan takav projekat je zamalo zamro kada je u toku čavrljanja i dogovaranja, lokalni partner rekao doslovce: “E, imamo sreće da si ti Englez na čelu ovog fonda, da si Škotlanđanin ne bismo dobili ni pare. Oni su gori nego Piroćanci. Ali vi Englezi ste bas super.” XY je profesionalac i sa tipičnom engleskom/škotskom hladnokrvnošću se složio sa svim tim i nikad nije stavio do znanja da nešto ne štima. A moglo je biti drugačije…

Dejvi nije nikad ni doleteo u zemlju. Dok je ugovarao sastanak sa jednim lokalnim osiguravajućim društvom u jednom od poslednjih mejlova upućenih njemu bila je slučajno uključena i čitava lokalna prepiska između članova tima s kojima je trebalo da pregovara. Bila je na srpskom, ali Dejvija nije mrzelo da nađe prevodioca koji mu je uredno preveo da njegovi budući partneri pričaju u svom mejlu kako je on neki magarac i da će da ga “nasankaju, samo onako”. Dejvu u početku nije bila najjasnija važnost sankanja u ovom dokumentu, ali mu je objašnjeno. Kao što rekoh, Dejvi nije ni doleteo.

Konstantin je bankar koji je zamalo otkazao veliki razgovor o investiranju kada mu je lokalni partner skrenuo pažnju na to kako izgleda njegova (Konstantinova) sekretarica „biranim rečima“: “Puno putuješ? I ja bih puno putovao da ova Sofi putuje sa mnom. Šta ćeš kod kuće kad možeš sa Sofi do Beograda, a?” Konstatin nije osećao da je potrebno da kaže da je njegova žena sasvim dovoljan razlog da želi da ostane kod kuće. Na sledeći sastanak je poslao svog asistenta (bez sekretarice). Pregovaranje je trajalo koji mesec duže, dil se ipak nekako dogodio, a Konstatin se više nije pojavio u našim krajevima. Valjda smo mu pomogli da se seti koliko  mu je lepo pored žene.

Mariko je izvršni direktor jedne fondacije koja je uložila značajna sredstva u naše škole i saobraćajni sistem. Ekonomista je i tipična Japanka – precizna, ljubazna i formalna. Tokom jednog zanimljivog susreta sa šačicom (muških) lokalnih zvaničnika bilo joj je malo teže da ostane te tri stvari, jer su oni kroz smeškanje jedan drugom nešto mrmljali na lokalnom jeziku. Činjenica da su koristili i reč “gejša“ koju bi ona lako prepoznala nije bila toliko tragična koliko činjenica da je Mariko srpska snaja i da pored muža već sedam godina i te kako uči srpski. Tokom ovog susreta čula je mnoge izraza koje je već znala i podsetila se koliko je često seks sporadična tema naših socijalizacija. Negativni efekti? Osim velike lične  blamaže minimalni. Jesam li već rekao da je precizna, ljubazna i formalna. Sreća po nas.

F.M. je moj poslovni partner iz Londona. Bio je fasciniran kada mu je jedan lokalni novinar objasnio da je javna tajna zašto su svi Englezi alkoholičari – “to je zato što ih majke rano šalju od kuće u koledž i onda nema niko da ih voli i kad odrastu postanu alkoholičari i strašno zavide nama  iz “toplih krajeva” koji se samo zabavljamo i smejemo i pevamo”. Uzgred, taj novinar je tražio ekskluzivni intervju od FM-a. FM je rekao da bi ga radio dao, ali da mora da otrči do prve kafane da se napije. Očigledno da to rano razdvajanje od roditelja razvija i smisao za humor.

Tilki je zastupnik farmaceutske kompanije. Kada je dolazio na sastanak sa lokalnim distributerom lekova ispred restorana je proveo nešto duže pokušavajući da uparkira svoj rentirani automobil u minimalističko iskošeno mesto za parking. Osoba koja je iza njega stajala u ulici u svom automobilu čitavih 5, 6 ili možda 7 minuta dok je Tilki uparkiravao, se zatim dovezla do njega, otvorila prozor svog automobila i istresla mu nešto ljutito u lice. Kada je Tilki na engleskom rekao: “ Sorry…”,  osoba se uredno prešaltovala na engleski i poručila prilično precizno ako ne i gramatički ispravno da želi da opšti seksualno sa Tilkijevom majkom. Zatim se odvezla iza ćoška. Tilki je ušao u restoran, i sačekao za stolom direktora lokalne distribucione kompanije, koji je pomalo kasnio. Kada se pojavio, ispostavilo se sasvim šekspirovski da je to upravo gospodin iz kola koji je iskazivao veliku naklonost ka Tilkijevoj majci. Sledilo je nešto sleganja ramenima, nelagodnih osmeha, dubokih izvinjenja i mnogo više pića za ručak nego što je originalno planirano. Tilki se nije strašno uvredio, ali sam ga čuo kad je bar u tri prilike strancima pričao o ovom hepeningu pripremajući ih za specifičnosti biznisa pod lokalnim nebom. Šta da kažem, istina je.

Znam, teško je izvući pravilnosti. Takođe znam, ne smem da generalizujem. Možda su neke od ovih uvreda samo u prvom nivou proizvele zbunjenost, ljutnju i povređenost, da bi zatim u dužem ciklusu doprinele bližem upoznavanju, dubokom prijateljstvu i miru u svetu. Ne znam. Možda. Ono što znam je da tu imamo neki skriveni i masivni talenat koji nismo do kraja iskoristili.  Nije teško biti uvredljiv.

P.S. Ako se prepoznate u nekom od ovih dešavanja, molim vas nemojte da mi pišete i kažete: “Nije bilo baš tako, ja sam samo…”. Nema protrebe, verujem vam. Dosta mi je što mi pišu obožavatelji “Umeća ratovanja” sa pretnjama po život i zdravlje.

Share.

About Author

Comments are closed.