Kratkotrajnost: Obožavanje Novog

0

Piše: dr Zorica Tomić

Izvan gotovo arhaične i zastarele kritike konzumerizma savremene kulture, odnosno podrazumevanog konzervativističkog odijuma prema kategoriji mase, koji se još uvek napaja na izvoru favorizovanja elite, odvija se kardinalna promena u simboličkim kôdovima savremenog sveta. „Mitologija nedostatka“, naime, ustupa pred kontrolisanom orijentacijom potrošača koji, okružen izobiljem, provociran da ostane u toku i time visoko senzibilisan na novitete, biva uvučen u strategije promene.

Kratkotrajnost je zapravo postala pogonsko gorivo savremenog kapitala koji nas, već uveliko izdresirane na potrošnju, primorava na permanentno osciliranje između obeshrabrujuće pretnje „ne-više-novog“ i utešne opcije fantazma „još-ne-starog“. Od kompjuterske tehnologije koja je u nekoj vrsti maratonskog nadmetanja sa samom sobom, preko mobilne telefonije koja kalkuliše sa otprilike šestomesečnim vekom svojih proizvoda, pa do medijskih produkata potpuno prilagođenih strategijama instant proizvođenja i još bržeg zaboravljanja svojih zvezda, sve je markirano odsustvom trajanja kao i imperativom smenjivosti na tržištu znakova.

Instant u politici

Kratkotrajnost je, takođe, sa sfere potrošnje transgredirala i u sferu politike, od lokalne do globalne scene, potvrđujući činjenicu da svaki „pseudo“, odnosno, ad hoc vrednosni sistem, koji u toku različitih političkih kampanja predstavlja i štit i zastavu istovremeno, računa sa instant instrumentalizacijom, kratkotrajnošću i „brzim zaboravljanjem“ birača. Odsustvo svake vizije, koju politički oponenti, čak i kad ona postoji, identifikuju kao čistu pragmu, isto kao i odsustvo svakog pozitivnog ili entuzijastičnog odnosa prema budućnosti, samo su posledice pomenute logike instanta.

Varljiva ideologija potrošnje

Ali da ne bude zabune, ekonomska logika je zapravo ta koja je opovrgla svaki ideal trajnosti. Štaviše, može se reći da je predominacija mode kao komunikativnog kôda, ne samo u odevanju, nego  i u svim ostalim aspektima izražavanja, u direktnoj zavisnosti od razmaha industrijalizacije, neopisive ponude robe i rastućeg konformizma potrošačkog društva. U epohi razbaškarenog, ali ipak pripitomljenog konzumerizma, kategorički imperativ tržišta izražen je u obožavanju Novog, koje forsira i zavodi promenom, brzinom i različitošću, pokazujući da je upravo moda, kao operacionalni sistem savremene komunikacije, samo sofisticirani amblem savremenog ekonomskog poretka.

Za razliku od ekonomije obeležene kategorijom „napretka“ i rasta, koja je sa druge strane podsticala potrošnju i bila orijentisana na spiskavanje para potrošača, na gomilanje predmeta, i sva apsorbovana „patologijom funkcionalnog“ (ko je još odoleo izazovu na primer posebnih vrsta čaša za različita pića, ili svih  onih pomalo luckastih „noviteta“ što već decenijama prodaju Tele-šopovi?), kapital „novog doba“, koristeći agenturu medija, uvodi kao Novum ne utilitarnost, nego ludički, zabavni i simbolički karakter predmeta, sadržaja i informacija.

Ideologija potrošnje je varljiva, zato što umesto da upućuje na individualnu logiku želje, počiva na kategoričkom imperativu društvene distinkcije. U kulturi oblikovanoj prema spektaklima gledanja i odmeravanja, razmetljivost postaje spiritus movens društvene komunikacije. Upućujući na kategorije prestiža i statusa, razmetanja i izložljivosti, pokazuje se da vladajući fantazam uspeha samo markira univerzalni strah od gubitničke kvalifikacije. Otuda se može reći da s one strane  zadovoljenja potreba strategija potrošnje predstavlja oružje društvene proizvodnje razlika, na kojoj se temelji svekolika socijalna dinamika.

Share.

About Author

Comments are closed.