Kolumna: Predrasude

0

Piše: dr Zorica Tomić

Jedna od predrasuda koja prati pojam savremenog menadžera, kao mladog i uspešnog čoveka pred kojim je obećavajuća budućnost puna izazova, čestih avantura, dalekih putovanja, sofisticiranih žena, neverovatnih poznanstava i poslovnih iskustava nedohvatljivih ljudima iz drugih profesija, odnosi se na opštevažeće uverenje da je jedino što je potrebno za njihov brzometni uspeh, osim kameleonskog karaktera kojim će se preporučiti svakom novom upravljačkom bordu, odsustvo svake emocionalnosti i sposobnosti za empatiju.

Ako se ovome doda i uverenje da su oni najuspešniji, ophrvani sopstvenom ambicijom, idejom o ličnoj veličini,  i fantazijama o svom postignuću, kategoriju prijateljstva interpretirali u smislu opsesivnog bavljenja sobom kao najboljim prijateljem, onda je pomenuta slika krajnje neprivlačna.

Ruku na srce, ovakvom stanju stvari su doprineli sami menadžeri. Rukovodeći se alibijem „profesionalizma“, ekonomskog interesa, ili  najprostije, logike kapitala, mnogi od njih su, zarad sopstvenog uspona po strmoj litici menadžerskog univerzuma, sa koje lako može da se nepovratno sklizne u provaliju zvanu „neuspeh“, zaboravili na vrednosni sistem koji ljudsko opštenje odvaja od pukih strategija preživljavanja karakterističnih za ostale vrste.

Sa druge strane, striktna  orjentacija edukativnih sistema na isključivo stručne ekonomske, statističke, projektne ili strateško marketinške predmete, izuzela je iz obrazovnog sistema spektar veština, od filozofije, preko književnosti, teorije umetnosti, retorike i naravno, etike, koje su utemeljile čitav sistem vrednosti  zapadnoevropske kulture. Štaviše, može se reći da je od „kopernikanskog obrata“ u kulturi, koji je najavljen renesansom, za moderni menadžerski univerzum, prepun ajkula spremnih da jedne na druge nasrnu, operacionalan još jedino makijavelizam, koji kao modus operandi neprekidno promovišu savremeni mediji sa jedne, i nesavesni promoteri razdiruće ideologije uspeha, sa druge strane.
U okviru predominantnog kompetitivnog modela savremene kulture, koji se osnažuje ideologijom prirodnosti pada „slabijih“, na čijim će se plećima uspeti moćniji ili sposobniji, razvija se neurotični sindrom današnjice koji se prepoznaje u kompulzivnoj težnji za uspehom. Jedan od njenih aspekata, međutim, prikriva težnju za osvetničkim trijumfom, koji umesto potrebe za ličnim razvojem, postaje pokretački motor takmičarskog prednjačenja pred drugima. Iako u epohi, određenoj kao poslednja faza procesa personalizacije, ideja uspeha predstavlja oblik ličnog ispunjenja, ona u svojoj destruktivnoj formi može prerasti u potrebu da se sopstveni uspeh koristi kao batina kojom se maše nad glavama drugih. Kao posledica, javlja se prećutna saglasnost u pogledu opšte klime zavisti prema svima koji nešto vrede, kao i skriveni komunikativni tokovi u kojima se umesto stvarnih informacija, uglavnom valjaju maliciozni komentari i neprilični tračevi.

Naravno, stvarno uspešni ljudi u svetu menadžmenta, kao uostalom i u bilo kojem drugom univerzumu, prepoznaju se ne samo po tome što ne robuju ni ovakvim niti bilo kojim drugim predrasudama, već prevashodno po tome što je njihovo delanje usmeravala želja, a ne moranje, opuštenost, a ne zgrčenost pred obavezom komuniciranja i saradnje sa drugima.  Konačno svi oni liče jedni na druge, po suštinskoj orjentaciji ka ideji ličnog razvoja, u okviru kojeg je profesionalni uspeh bio tek jedan od aspekata sveg bogatstva stvarno ispunjenog života, obeleženog kreativnošću i strpljenjem sa kojim su negovali svoje bazične porodične, prijateljske i svakako, korporativne odnose.

Share.

About Author

Comments are closed.