“A kako i kada ćemo mi moći da budemo prisutni na svetskom tržištu?” To je verovatno najčešća mantra mog povremenog prisustva na Srpskom tržištu. To je i očigledna i razumna tačka zanimanja kad ste već jednom identifikovani kao “biznis konsultant iz Londona”. Pa dobro, zaista kada će lokalni ponuđači, profesionalni pojedinci i pametne firme moći da budu prisutni na “svetskom” tržištu?
Tamo
Možda je najpreciznije ako počnem od primera iz stvarnosti. Moj stručnjak za elektronsku bezbednost živi malo severno od Nice. Rođeni je Britanac (pola Englez, pola Velšanin), ali u poslednje vreme sve više ima francuskih, italijanskih i američkih klijenata. A i jednog srpsko-engleskog: mene. Kako ga zovu njegovi američki klijenti? “Moj evropski stručnjak za bezbednost?” “Moj britanski stručnjak za bezbednost?” “Moj engleskovelšanski stručnjak za bezbednost?” Ne, zovu ga “Moj Sjajni Stručnjak Za Bezbednost.”
Koristim usluge tri fotografa. Jedan je iz Beograda, ali je lociran u Pragu. Drugi je Britanac koji je lociran u Kaliforniji, a treći je Novozelanđanin koji je lociran na Novom Zelandu. Znam, ovaj treći je malo dosadan, mogao je i on negde da otputuje.
Moj Partner živi u Brajtonu. Ja sam često u Beogradu. Kada je potrebno da se nađemo na poslovnom sastanku u Londonu sa potencijalnim klijentom, a ja sam ovde dok je on tamo, polazimo od kuće otprilike u isto vreme, samo ja u avionu i taksiju čitam novine, dok on jadan mora da se muči vozeći po zagušenim britanskim autoputevima. Da li naš potencijalni klijent zna odakle dolazimo? Ne. Da li bi ga bilo briga da zna da dolazimo iz Brajtona i Beograda? Ne. Da li ga bilo briga da zna da dolazimo sa vrhova Himalaja i iz dubine Amazona? Ne. Dokle god ne kasnimo baš previše.
U poslednjih desetak godina već nekoliko puta sam ponudio neku vrstu probnog posla ljudima koji su me uspešno i dugotrajno gnjavili nudeći mi da demonstriraju kako nešto konkretno dobro rade. Da, koristio sam štampare iz Španije i ilustratora iz Bugarske. Još uvek koristim irsku novinarku. Savetnik za najveće evente koje radim mi je iz Rusije.
Ovo verovatno sasvim lako, elegantno i brzo zaokružuje ono što sam hteo da kažem: u stvarnosti jedini način da se neki angažman sigurno ne dobije je da se ne proba da se dobije.
Između
Dobro. A šta je sa vizama? Šta je sa izvozno/uvoznim kvotama? Šta je sa odobrenjem svetskih tela i trgovačkih organizacija? Šta je sa troškovima puta i nepoznavanjem jezika? Šta je sa lokalnom podrškom? Šta je sa rizikom?
Sjajna pitanja bez jednostavnog odgovora. Ako ima ikakve utehe, pomenuću nekoliko banalnih saveta:
– ”Ne znate dok ne probate.”
– “ Ponekad na svako ograničenje postoji po jedno olakšanje.”
– “Rezultati, kad ih ostvarite, poništavaju napor koji ste morali da uložite da do njih stignete.”
– “Upotrebi silu, mladi Skajvokeru”.
Ovde
Da, ali kakve veze ima ova priča sa svim onim proizvođačima kajmaka, malina, suvih šljiva i zlatiborske pršute koji su prevareni naslovom potrčali da pročitaju ovaj tekst?
Proizvodite suve šljive? Kako ćete ubediti najvećeg holandskog uvoznika zdrave hrane da kupuje od vas? Pokažite mu ono što mu niko nije pokazao. Zdravlje. Ili cenu. Ili maštovito pakovanje. Ili lokalnu legendu. Ili sve to zajedno. Učinite mu nemogućim da on ne želi da se potrudi da uveze vaše šljive odavde tamo, umesto da ih vi izvozite tamo odavde.
Proizvodite kajmak umesto e-usluga? Znate šta, vi ste Sima. Svi u vašem kraju znaju da je Simin kajmak najbolji. U vašem kraju. Pa, sigurno će neko hteti da ga kupi? A možda da se prisetite bakine priče kako su kosci nosili samo malo kajmaka u maramici kao rezervnu hranu. Možda da vam neki nutricionista objasni kako ovaj legendarni oblik mlečne hrane (hiljadu godina putovao od Himalaja do Balkana) predstavlja savršeni dodatak za GI dijetu. A sad nacrtajte Simu na pakovanju. Tri metra visokog. Kako se smeši. Uradite sve to na trideset jezika. Izaberite po dvadeset uvoznika u svakoj od tih trideset zemalja. Pošaljite im nekoliko džabe uzoraka. Napravite sajt gde ste sve to objasnili, plus detaljno svoju logističku, tehničku podršku i planove za rast. Zavalite se i čekajte. Pardon, sve ono ispred, osim ovog sa zavaljivanjem i čekanjem. Idite da spakujete još kajmaka. Trebaće vam.
Ali, hajde da na trenutak zaboravimo prodor na holandsko tržište suvih šljiva i Siminu imperiju lekovitog kajmaka. Ova zemlja ima hiljade i hiljade talentovanih ljudi koji umeju da kaleme, crtaju, pakuju, fotografišu, pišu, projektuju, kuvaju… Još je samo potrebno da nekome to i ponude. I opet. I opet. Sve dok nekog ne zainteresuju. Ili , alternativno, mogu da čekaju da ih neko pronađe, da EU naredi svima da uvoze od njih ili da im Privredna komora obezbedi sve na tanjiru bez da umeju da kažu: “Hello“. Da se vratimo opet na onaj prvi izbor: potrebno je da to tamo i ponude nekom. Na jeziku koji taj neko razume. Kvalitetno. Uverljivo. Uporno. (Hmmm, nazirem još bar četiri članka za GM.)
Neko ko ima šta da ponudi svetu već se nalazi na svetskom tržištu. Potrebno je samo da se tako još i ponaša. Oni koji čekaju kvote, specijalna odobrenja i povlastice pri izvozu imaju ozbiljan problem. Čak i kad stignu biće pomalo kasno. Ova zemlja ima hiljade firmi koje proizvode predmete i usluge koji su po kvalitetu slični evropskim, a jeftiniji su za proizvesti i podržati. Jedva čekam da ih vidim tamo gde im je mesto – u Holandiji, Kaliforniji i Islandu.
