Od kako se pojavio Internet, ne stišavaju se rasprave koje se tiču njegovih performansi i uticaja ne samo na perceptivno polje miliona korisnika, fenomene preko kojih se mogu detektovati kardinalne promene u polju interpersonalne komunikacije, socijalne bliskosti i distance, nego i teme načelnog karaktera, kao što su pitanja slobode, mehanizama kontrole mreže, renoviranja totalitarizma, paradoksalnog statusa demokratske javnosti, problema socijalne atomizacije itd.
Performanse Interneta posebno su zanimljive iz perspektive razumevanja modernih medija. Ako smo istovremeno i svedoci i saučesnici procesa globalizacije koji se, između ostalog, ospoljava u strukturi modernih medija podređenih logici kapitala kojoj servilno – komercijalno – služe, lako je, naime, evidentan proces monolitizovanja javnog menja, Internet će usloviti značajne promene u strukturi strategija informisanja.
Jer već sada je jasno da savremeni mediji, a posebno globalne TV mreže, potvrđuju tezu prema kojoj televizija nema više naivno-benignu funkciju reprezentovanja stvarnosti, već upravo suprotno, njenog kreiranja. Uprkos činjenici da informativni programi neodoljivo liče jedni na druge, da su čak i studiji slično opremljeni, i da se voditelji biraju „kao po kalupu“, da su, shodno logici konkurencije, elektronski mediji prinuđeni da slede nepogrešivu strategiju repliciranja Istog, čini se da je prosečan gledalac danas manje uzurpiran u procesu slobodnog rasuđivanja nego što bi se to na prvi pogled moglo pomisliti, i to pre svega zahvaljujući Internetu.
Jer centri moći, ma kako bili zainteresovani da svet prilagode vladavini jednog principa, odnosno vladavini izabranog pogleda na svet, suočavaju se sa izazovom nove konkurencije koju, paradoksalno, omogućava specifična tehnologija u formi IP televizija. Teorijski gledano, fantazam tehno-progresa, koji je bio u službi vladavinskog principa, odnosno logike kapitala u čijem je središtu ogoljeni princip moći, dovršava se projektom IPTV koji predstavlja, u pravom smislu reči, subverziju sistema koji ga je načinio. Kako, naime, razumeti mogućnost da se u vreme globalizacije pojavljuje novi medij koji je utemeljen na performansama interaktivnosti, personalizacije, okrenut je lokalnim, naizgled malim i beznačajnim sadržajima i utemeljen na profilisanju ponude shodno interesima korisnika? Kako interpretirati promenjeni odnos između emitera kao „centra“ i korisnika kao „periferije“, ako ne kao svojevrsni opoziv globalne kontrole polja društvene komunikacije, koji se odvija izvan simboličkog važenja kategorija „novogovora“ globalne politike?
Kako razumeti potpuno novo komunikativno polje koje potencijalno obezbeđuje drugačije horizonte smisla izvan tzv. „velikih tema“ koje diktiraju moćnici, ako ne kao pokušaj da se uspostavi nova vrsta društvenih odnosa, utemeljenih na permisivnoj logici, dezinvestiranju u globalne sisteme i okrenute ka renoviranju skoro zaboravljene ideje zajedništva?
Konkretno, „klasične“ televizije koje su u rukama privatnika, kompanija ili partija, u nadolazećoj epohi IPTV-a, da bi bile konkurentne, moraće ne da se takmiče sa svojim parnjacima, već da budu senzibilisane za sadržaje i komunikativne matrice koje nude slobodni, nepretenciozni, interaktivni, jednom reči „gerilski mediji“.
Ako je, u epohi obeleženoj nedvosmislenim i bahatim ospoljavanjem moći u svim segmentima društvene komunikacije, okretanje ka sebi i svojim bližnjima jedna od strategija „mikro-otpora“, koje su poslednja odbrana samopoštovanja individue u svetu bez ideala, onda pomenuta subverzija deluje logično, ohrabrujuće i smisleno.
