Intelektualni kapital: Neiscrpni izvor stvaranja vrednosti

0

Piše: dr Slađana Čabrilo

Intelektualni kapital je termonuklearno kompetitivno oružje današnjice. Tomas Stjuart Ova rečenica gurua menadžmenta Tomasa Stjuarta (Thomas Stewart) najbolje dočarava snagu intelektualnog kapitala. Ali, da bismo tu snagu intelektualnog kapitala maksimalno efikasno koristili u cilju daljeg razvoja i prosperiteta, neophodno je da u potpunosti razumemo njegovu suštinu, ulogu i način na koji stvara vrednost. Pa, hajde onda da krenemo redom.

Kada sam pre nekoliko godina počela da se zanimam za temu intelektualnog kapitala, prvo me je zanimalo šta je to intelektualni kapital i zašto se u novom pojmovniku menadžmenta ustalio baš ovaj izraz. Baveći se rečima, shvatila sam da izraz „intelektualni kapital“ u stvari najslikovitije i najpotpunije predstavlja neopipljive resurse, kao što su know-how, kompetencija, inovativnost, korporativna kultura, timski rad, imidž, lojalnost potrošača. Reč „intelektualni“ kao pridev, ukazuje da se radi o nečemu apstraktnom, nevidljivom, neopipljivom i otkriva da je izvor ovog kapitala intelektualna aktivnost. Sa druge strane, konotacija reči „kapital“ je uvek pozitivna – to je poželjna i vredna roba čije posedovanje kompaniji omogućava nastavak ekonomske aktivnosti, što joj, ukoliko je ovaj proces profitabilan, omogućava uvećanje kapitala. Korišćenje ove dve reči zajedno upućuje na nešto što je vredno za kompaniju, a sa druge strane je apstraktno i neopipljivo. Takođe, izraz „intelektualni kapital“ upućuje na novi pogled na resurse kompanije i novi pristup vrednosti kompanije. Reč „kapital“ je u konceptu intelektualnog kapitala dobila novi smisao – neopipljivi izvor stvaranja bogatstva.

Mogu li se neopipljivi resursi koji stvaraju vrednost za kompaniju nazvati i drugačije? Neopipljiva sredstva? Mene lično „sredstva“ odmah asociraju na računovodstvenu teoriju, sredstva iz bilansa stanja, a samim tim i na kontrolu i vlasništvo, što ne važi za sve neopipljive resurse. Slažem se da kompanija može biti vlasnik, a samim tim i prodati autorska prava, patente, licence, robne marke i brendove. Ali, ovi neopipljivi resursi su intelektualna svojina, a intelektualna svojina je samo deo intelektualnog kapitala. Međutim, da li je kompanija vlasnik imidža, korporativne kulture, kompetencije zaposlenih? Može li kompanija u potpunosti kontrolisati kreativnost i inovativnost zaposlenih ili zadovoljstvo i lojalnost potrošača? Moram priznati, meni ovo izgleda kao veoma težak zadatak, čak nemoguć. Zato izraz „neopipljiva sredstva“ limitira neopipljive resurse na onu grupu resursa koji se na izvestan način mogu kontrolisati i prodati. Možda je izraz „ljudski resursi“ adekvatan? Izraz „ljudski resursi“ ograničava neopipljive resurse na ljude, a neopipljive resursi su i organizacione procedure, i baze podataka, i imidž. Ili možda „neopipljiva imovina“? Reč „imovina“ opet asocira na vlasništvo, a većina neopipljivih resursa nije i ne može biti vlasništvo kompanije.

Iako i sam izraz „intelektualni kapital“ ima izvesnih ograničenja (asocira na inteligenciju, znanje i intelektualne veštine – dakle, proizvode leve strane mozga, a treba imati na umu da korporativna kultura, harizma lidera i mnogi talenti zaposlenih proističu iz desne strane mozga i ne mogu se razmatrati „intelektualnim“) ovaj izraz se ustalio i podrazumeva sve neopipljive resurse kompanije, koji stvaraju vrednost.

Šta je intelektualni kapital?

Sam izraz intelektualni kapital definiše se i interpretira na različite načine. Intelektualni kapital je „suma znanja svih ljudi u kompaniji, ali znanja koja doprinose konkurentskoj prednosti na tržištu“, „znanje koje se može konvertovati u vrednost“, „intelektualni potencijal koji se može upotrebiti radi stvaranja bogatstva“, „snaga kolektivnog uma“. Zanimljivo je da u slučaju intelektualnog kapitala (za razliku od drugih vrsta kapitala) više ne mora uvek da bude i bolje, jer kompanijama nisu potrebne veće zalihe znanja, nego više produktivnog znanja kojim se stvara dodata vrednost.

Ali definicije i nisu toliko važne. U biznisu je važna suština. A vezano za intelektualni kapital, suštinski je važno sledeće: intelektualni kapital obuhvata neopipljive resurse, on danas stvara gotovo 80% ekonomske vrednosti, na njemu se zasniva konkurentska prednost, stvaranje vrednosti i vrednost kompanije su rezultat snage intelektualnog kapitala.

Podela intelektualnog kapitala

Prema najčešćoj klasifikaciji, intelektualni kapital obuhvata tri kategorije, odnosno tri grupe neopipljivih resursa.

Ljudski kapital predstavlja sposobnost zaposlenih da koriste rešenja u cilju ispunjavanja očekivanja kupaca i obuhvata njihovu kompetenciju, odnosno znanje, veštine, iskustvo, sposobnost inovacije, kreativnost, fleksibilnost, tolerantnost, motivisanost, zadovoljstvo, sposobnost timskog rada, sposobnost učenja, lojalnost, formalni trening i edukaciju. Važno je napomenuti da zaposleni sami po sebi nisu ljudski kapital kompanije, nego to postaju onda kada svoje znanje i sposobnosti transformišu u dela koja doprinose stvaranju (materijalne ili nematerijalne) vrednosti za kompaniju (dodata vrednost, novi klijenti, bolji imidž, uspešnija organizacija, profitabilan proizvod, novi proizvod). Ljudski kapital je onaj deo intelektualnog kapitala, koji posle završetka radnog vremena napušta kompaniju. U knowledge-intensive kompanijama, poput Microsofta, stručni, kreativni, inovativni, motivisani i angažovani zaposleni, sa osnovnim ciljem stvaranja vrednosti za svoju kompaniju, jesu ključni stvaraoci vrednosti i njen najveći kapital. Međutim, s obzirom da je sve ono što je u glavama zaposlenih neprikosnoveno vlasništvo pojedinca, kompanije ne mogu posedovati svoj ljudski kapital, odnosno nisu vlasnici ljudskog kapitala. Kompanija raspolaže kompetencijama zaposlenih samo dok su vlasnici ovih kompetencija zaposleni u kompaniji, jer tada rezultati njihovog intelektualnog rada pripadaju kompaniji. Ukoliko kompanija želi da zadrži kompetencije zaposlenih unutar kompanije, neophodno je da ih sačuva kao  informacije u bazama podataka ili da ih ugradi u nove metode, nove proizvode i usluge, nove organizacione strukture, odnosno da u što većoj meri kodifikuje tacit znanja (znanje, ideje, vizije, iskustvo, veštine,…) u eksplicit znanja (planovi, procedure, baze podataka, priručnici,…). To je jedini način da kompanija postane vlasnik dela ljudskog kapitala. Zato se kompanije širom sveta trude da profesionalne kompetencije svojih zaposlenih pretvore u kolektivno znanje koje ostaje u vlasništvu kompanije i kada neki od zaposlenih odu. .

Strukturni kapital se definiše kao znanje koje ostaje u kompaniji, kada svi zaposleni, posle završetka radnog dana, odu kući. Čine ga organizacione rutine, procedure, sistemi, baze podataka i korporativna kultura. Ova vrsta kapitala podrazumeva sisteme i organizaciju koja omogućava da se raspoloživi resursi koriste na najbolji mogući način, tako da efikasnije stvaraju vrednost. Primeri strukturnog kapitala su organizaciona fleksibilnost, opšta upotreba informacionih tehnologija i sposobnost organizacionog učenja. Neki delovi strukturnog kapitala mogu se zakonski zaštititi, i onda postaju intelektualna svojina kompanije. Na ovaj način deo strukturnog kapitala postaje vlasništvo kompanije.

Relacioni kapital obuhvata odnose kompanije sa eksternim okruženjem, odnosno eksternim stejkholderima. Ovaj deo intelektualnog kapitala obuhvata odnose sa potrošačima, dobavljačima, poslovnim partnerima, akcionarima i drugim stejkholderima i percepciju koju oni imaju o kompaniji. Primeri relacionog kapitala su: imidž, lojalnost kupaca, zadovoljstvo kupaca, veze sa dobavljačima, sposobnost pregovaranja sa finansijskim institucijama, aktivnosti u okruženju, itd. Ova kategorija se često opisuje i kao kvalitet odnosa sa stejkholderima, superiorna vrednost koju opaža kupac, i efikasno i efektivno prilagođavanje tržišnih rešenja zahtevima i potrebama kupaca.

Uloga intelektualnog kapitala u okviru kompanije

Kompanija je na slici predstavljena kao drvo koje raste, razvija se i rađa plodove. Lepi i ukusni plodovi (proizvodi i usluge) se prodaju, pa je osnovni cilj imati što više kvalitetnih plodova. Vidljivi delovi drveta – stablo, grane i plodovi (materijalni i finansijski resursi) privlače najveću pažnju. Oni se posebno neguju i unapređuju, o njima se priča i izveštava (finansijski izveštaji, bilansi stanja i uspeha i drugi izveštaji o poslovanju). Ali, sve ono što je vidljivo je zapravo rezultat nevidljivog korena (intelektualni kapital). Nema zdravog stabla i dobrog roda bez zdravog i jakog korena. A koren (intelektualni kapital) crpi snagu iz zemlje (znanje). Truli koren, koji propada pod zemljom, nije lako uočiti, ali vrlo lako može uništiti prvo listove i plodove, a dugoročno gledano i celu voćku. A onda više nema ničega (nestali smo sa tržišta).

Listovi i plodovi pokazuju samo koliko je drvo zdravo u  posmatranom trenutku. Ali da bi se izveo zaključak o sposobnosti ovog drveta da dugoročno rađa zdrave, lepe i ukusne plodove neophodne su dodatne informacije, koje nisu lako dostupne, jer imaju veze sa skrivenim delom drveta, njegovim korenom i vitalnim žilama unutar stabla i grana.

Na osnovu slikovitog prikaza uloge intelektualnog kapitala i centralnog mesta koje intelektualni kapital zauzima u procesu stvaranju vrednosti, za uspešnost u 21. veku, neophodno je uspostaviti balans između finansijskog i intelektualnog kapitala i upravljati svim raspoloživim resursima, kao opipljivim tako i neopipljivim. U svakoj kompaniji veliki broj ljudi posvećen je praćenju i analizi finansijskih i materijalnih resursa. Međutim, neophodno je istu pažnju posvetiti i praćenju intelektualnog kapitala, jer je on temelj na kojem se zasniva dalji rast i razvoj kompanije i njena konkurentnost na tržištu. I kao što postoji strategija upravljanja finansijskim kapitalom, neophodno je da postoji i strategija upravljanja intelektualnim kapitalom, jer jedino tako kompanija može da planira dugoročni opstanak na tržištu.

Share.

About Author

Comments are closed.