Duhovni život menadžera: Čovek – biće religije

0

Piše: prof. dr Radovan Bigović

Nije bilo, nema i neće biti, društva, kulture ili civilizacije bez neke religije. Sve prognoze „o smrti Boga“ i „kraju religije“ pokazale su se netačne. Čovek je po svojoj prirodi homo religiosus. Religija trajno ostaje univerzalni fenomen svakog ljudskog društva i istorije. Svako tumačenje bilo koje kulture, društva, istorije i ljudske ličnosti, izvan religijskog konteksta, uvek je krnje i defektno.

Težnja modernog čoveka za sveopštom „emancipacijom“ sveta i čoveka od Boga i religije na kraju se završava, po svoj prilici, sveopštom dezintegracijom čoveka.

Naučna borba protiv religije završila se transformacijom same nauke u religiju. Novovekovni sukob nauke i religije, razuma i vere, uma i srca prouzrokovao je svojevrsnu patologiju razuma i religije. Apsolutizacija razuma (nauke), njegova težnja ka samodovoljnosti, danas je vidljivo, ima nesagledive negativne posledice. Znanje bez vere postaje okrutno i surovo, vera bez znanja (nauke) često slepa i magijska. Čovekova otuđenost od Boga uvek se završava otuđenošću čoveka od čoveka i čoveka od prirode. Čovekova težnja za slobodom od Boga završava se potčinjenošću čoveka stihijama ovoga sveta.

U potrazi za dijalogom i saradnjom

Danas se u modernoj Evropi traga za novim odnosom Crkve i države, religije i nauke, znanja i vere, razuma i srca. Umesto konfrontacije, koja je karakteristična za nekoliko prethodnih vekova, sada se traži dijalog i saradnja. Uviđa se da ovo nisu pojmovi koji se isključuju već da su oni komplementarni i međuzavisni. Proces evropskih integracija sveta sve više prati zahtev za ekumenskim i interreligijskim dijalogom za restauracijom i reafirmacijom religijskih i hrišćanskih vrednosti u društvu. Sve je manje onih koji religiju tretiraju negativno i sve više onih koji smatraju da razum mora da potraži svoj oslonac u velikim religijskim tradicijama, a i religija da se oslanja na razum kao izuzetan dar kojim je Bog obdario čoveka.

Budućnost vs prošlosti

Kod nas se moglo pola veka govoriti o religiji samo na negativan način. Kod mnogih je to stvorilo uverenje i dilemu: Bog ili sloboda, napredak (progres, modernizacija) ili religija, građansko ili versko, evropeizacija ili hristijanizacija. I dalje mnogi proteruju Boga iz istorije, a veru svode, u najboljem slučaju, na privatno osećanje. Delovanje Crkve i verskih zajednica izvan hramova i crkvenih porti  za neke je gotovo krivično delo. Takve polarizacije paralizuju društvo u celini, iskorenjuju ga iz predanja i istorije i usporavaju njegov razvoj. Radikalni sekularni antireligiozni duh često uslovljava pojavu religioznog ekskluzivizma, rigorizma i fundamentalizma. U takvoj atmosferi preusmerava se smer istorijskog kretanja i umesto da se život usmerava prema budućnosti on se okreće prema prošlosti.

Upoznavanje drugih

Sveukupni život svih naroda na Balkanu i Evropi prožima neka religija ili istovremeno više njih. Duhovnu, kulturnu i političku istoriju, bilo kog od njih, nemoguće je u celini razumeti bez religije. Ako evropske narode „očistite“ od religije istrgli ste iz njih ono što je esencijalno – onu pokretačku silu u njima. Zato ukoliko se želi integralno, celovito obrazovanje to nužno podrazumeva i religijsko obrazovanje. Danas u državnim školama u Srbiji postoji verska nastava kao izborni predmet. Ona je uglavnom konfesionalnog karaktera. Zato veliki broj ljudi, verujućih i neverujućih, smatra da im je pored toga neophodno i neko elementarno poznavanje različitih religija sveta. Na ovim prostorima i širom sveta se prožimaju sve religije. Zato se sve više govori o religijskom pluralizmu, samim tim i religioznom relativizmu, što izaziva velike dileme, strahove i nedoumice. U kibernetičkom univerzumu svakom čoveku dostupne su sve religije i kulture, u svakoj može da participira, svakoj da pripada delimično ili u potpunosti, a da zbog toga ne može biti kao ličnost diskriminisana.

Share.

About Author

Comments are closed.