Društvena moć: Ugled

0

Piše: dr Zorica Tomić

Od kako je tranzicija zapljusnula naše obale, proces privatizacije postao jedna od najozbiljnijih društvenih obaveza, a strani kapital uveo i nove standarde u poslovanju, drugačije sisteme društvene stratifikacije, a time i izazovnije modele komunikacije, domaći mediji posvećuju znatnu pažnju pitanju društvene moći pojedinaca u sferi politike, trgovine, bankarstva, preduzetništva, umetnosti, sporta, estrade ili medija.

U atmosferi bujajućih skandala koji nedvosmisleno demistifikuju njihove aktere, kao nezajažljive, bezobzirne i u krajnjem ishodu naivne, otvorena je mogućnost za svojevrsno socio-kulturno skeniranje Srbije danas. Kategorije društvene moći i uticaja, u skladu sa vladajućom logikom kapitala, a u svetlu već podrazumevajuće atmosfere tranzicije fokusiraju se oko dve teme: novca i politike.

U tom smislu, Srbija prati svetske trendove, upravo onako kako je duhovito sadržano u glosi „da para vrti gde burgija neće“. Ili da se pozovem na Ksenofontovu mudrost da je uvek bilo, od kada je sveta i veka, da „mudri čekaju pred pragom moćnih, a nikako obrnuto“. To ne samo da govori u prilog tezi da je Platonovo fantaziranje o mudracu-filozofu na čelu države oduvek prihvatano sa dozom podsmešljivosti koja prati svaku utopiju, već i da je koncept moći, odnosno „uticaja“ kako se kod nas shvata, suštinski i strukturalno vrlo daleko od ideje ugleda, koji se stiče polako i postupno, temeljeći se na autoritetu znanja, veštine ili vrline.

A upravo su pomenute kategorije, ono što se ni u jednom smislu ne dovodi u vezu sa savremenim (i domaćim) poimanjem moći. Da nije tako, na listi uticajnih ljudi, osim poznatih, popularnih, bogatih, medijski prisutnih i onih koji raspolažu različitim vladavinskim instrumentima, našli bi se i ugledni, oni koji imaju šta da kažu i koje bi svakako imao ko da čuje. Da nije tako svedoči i činjenica da na toj listi nema profesora Univerziteta, književnika ili uopšte umetnika.

Umesto svake ideje o viziji jedne političke ili kulturne opcije, umesto neke univerzalne vrednosti koja bi trebalo da je u njenom središtu, u samoj strukturi ovako shvaćene moći, sadržana je slika političkog društva u tranziciji, koje nesposobno da zaigra na trajnost ugleda, biva fascinirano idejom prolazne i očito krhke, političke moći.

Ono što, međutim, mimo svake fascinacije krhkim fantazmom bogatstva ili novca, predstavlja prirodni, spontani i logični organizacioni princip svakog socijuma, ma kako bio mali ili veliki, od porodice do korporacije, jeste ugled, ta jednostavna reč, koja je u okviru komunikativnog modela, obeleženog vidljivim i merljivim pokazateljima moći, izgubila gotovo svaku upotrebnu vrednost.

A ugled upućuje na kategoriju uzora, na nešto što predstavlja model koji treba slediti. Ovaj pojam, međutim, u značenju latinskogreputatio pretpostavlja suštinsku razliku između jednostavnih, a danas potpuno amalgamiranih kategorija, imati i biti. Uglednik je, shodno ovom razlikovanju, ne nužno čovek koji otelovljuje bilo koji oblik stvarne ili formalne moći, već čovek, koji je shodno svojoj izvrsnosti u promišljanju, delanju ili komunikaciji, zaslužio poštovanje u očima drugih.

Oni koji ne samo što poznaju ovu razliku, već i delaju u skladu sa njom, ma u kojoj profesiji bili, i ma na kojoj društvenoj poziciji, znaju da su dobar glas, lični i profesionalni integritet, lično ispunjenje, kao i pozitivna „aura“ kojom mobilišu svoje okruženje, vredniji i trajniji od svake titule i svakog pojma uspeha, relativnog i krhkog u odnosu na prave vrednosti.

Share.

About Author

Comments are closed.