Demokratija: Briga za bogate

0

Piše: dr Zorica Tomić

Univerzalna formula kojom se legitimisala logika kapitala kao operacionalna i zapravo jedina validna da je „pohlepa OK“, koju je lakonski artikulisao Gordon Geko u filmu „Vol strit“, bila je simbolička matrica na kojoj se profilisao savremeni svet. U tom potpuno ogoljenom devastiranju svih vrednosti, izvan njihove instrumentalizacije u procesu (tržišne) razmene, u ime jedne čiste apstrakcije kojoj je ime globalni kapital, liberalna ekonomija dobila je svoje turbo ospoljenje.

I sada, pošto je ta činjenica koju je svojevremeno detektovao i opisao genijalni Karl Marks, inače odbačen i osporavan najpre od suštih diletanata a potom i od sve brojnijih jurišnika novog svetskog poretka, postala jedna od centralnih tema svih svetskih medija, čini se da se savremena javnost fokusira samo oko jedne brige. Naime, podrazumevajuća lakoća, čak neka vrsta nehajne saglasnosti sa kojom se prihvata budući ekonomski kolaps nerazvijenih, siromašnih ili zaduženih zemalja, i koji se interpretira kao neka vrsta kolateralne štete u okviru vladajućeg neo-feudalnog poretka, u direktnoj je nesrazmeri sa enormnom brigom koja se poklanja finansijskoj krizi bogatih.

Povratak etatizmu?

Čini se, naime, da zeloti globalizacije ne posustaju u svojim ciničnim nastojanjima da medijskim marifetlucima padajuće elektrograme svojih akcija i „šerova“  predstave kao jedinu stvarnu katastrofu, na čijem saniranju moramo da se angažujemo svi, bez razlike. Posežući za formulom državne regulacije tržišta, koja je za ovu priliku pozajmljena od toliko omražene i na rubove istorije proterane socijalističke prakse,  ne bi me čudilo da u svojoj brizi za spasavanje posrćuće neo-liberalne aždaje budemo izloženi novom ideološkom konstruktu koji će i od najsiromašnijih i gladnih, zahtevati doniranje neke vrste „zajma za preporod“  kapitala svetskih banaka.
Da stvar bude luđa, novi svetski poredak, uzurpirajući  pravo na demokratiju, istinu i pravdu, organizovao je političku scenu današnjice jednim sofisticiranim metodom kolonizacije, u kojem su mantre privatizacije i slobodnog tržišta bile zastava pod kojom su rušeni režimi, kreirane poslušne vlade i davane propusnice za zavodljivi univerzum trošenja, tog neuhvatljivog fantazma komfora i zgrtanja, za bezbrižni svet zaduživanja.

Štaviše, obavezujući zemlje u razvoju na praksu permanentnog zaduživanja, pod sloganom „manje države, a više konkurentnosti“, uz baškarenje u tranzicionom haosu procesa privatizacije, Međunarodni monetarni fond ustanovio je pravila ponašanja zemljama u razvoju kako bi lakše „ozdravile“ svoje ekonomije. Shodno interesima bogatih, moćnih i razvijenih, nerazvijene zemlje bile su primorane da jeftino rasprodaju državnu imovinu, uz istovremeno ukidanje ograničenja za inostrane proizvode i kapital, kao i uz postavljanje nemogućih uslova za poljoprivredne ili neke druge proizvode siromašnih. Sada međutim, zemlje u razvoju, siromašne i prezadužene, jedva oporavljene od teških socijalnih potresa koji su pratili ovu „milosrdnu promenu kursa“, ponovo se suočavaju sa diktatom moćnih koji nalažu posezanje za intervencionizmom države u ekonomiji.

Pitanja

I dok renomirani svetski ekonomisti i eksperti ukazuju na sličnost sa ekonomskim kolapsom iz 30-tih godina 20. veka, moramo se zapitati da li sadašnja svetska ekonomska kriza indukuje i pojavu jednog novog masovnog pokreta, na čijem će čelu biti novi vođa, sposoban da mobiliše mase u borbi protiv neprijatelja koji tek treba da se detektuje?

I kako je uopšte mogućno danas misliti demokratiju, kada se i njeno kardinalno jezgro „res-publica“, odnosno, opšte dobro, pomalja samo kao jedna politička fraza, kao puki privid u svetu koji je obeležen suspenzijom svih institucija na kojima se temeljila moderna ideja društva?  Konačno, kako je mogućno uopšte razumeti ovu svojevrsnu inverziju značenja, ako ne kao sada već potpuno očigledan modus ospoljenog „lukavstva kapitala“?

Share.

About Author

Comments are closed.