Blefiranje: Znam, znam, ali ne znam

0

Piše: Branko Đaković

Prijatelji, da li je potrebno da to kažemo glasno? Dobro, ako sam glup u društvu oprostićete mi na račun gastarbajterske senilnosti ili čega već. Ukratko: blefiranje je opasna stvar. O-pa-sna! Zašto? ZAŠTO? Zato što ako ćemo baš da budemo precizni u svojim definicijama blefiranje je u stvari – laganje. Eto, rečeno je.

Sad, kad smo to završili zaista se nekako lakše diše. Pa, da nastavimo. Mnogo se laže danas, ili – mnogo se blefira. Kako znam? Naučio sam. Polako.

Slučaj prvi: mali blef, šarmantan osmeh

Imam novog asistenta. Nakon tri dobra dana na poslu ostavljam ga da ažurira neku malu bazu kontakata. Na eksplicitno pitanje da li to ume da radi odgovara potvrdno, ali tako što razdvaja rečenicu na sastavne delove i strašno se čudi: “Da li umem? Ja? Da ažuriram? Bazu? Bazu kontakata? Da ažuriram bazu kontakata? Naravno!!!” Njegov blef je dražesno providan i samo se nadam da ne igra poker ovako mlad. Zatičem ga posle dva sata očajnog nad zbrljanom naslovnom stranom baze, na telefonu, dok pokušava da od nekog dragocenog kontakta usisa dovoljno znanja o bazama da preživi ovo iskušenje. Kad ga pitam u prolazu da li je završio, spušta telefon i priznaje da se “ispostavilo” da ne ume to da uradi, ali (ovo ide uz veliki osmeh prodavca) dolazi neko da mu pomogne i to će biti urađeno do sutra. Na moje brutalno pitanje da li je pametno da onda tu osobu zaposlim, kaže briljantno: “Ne, ja sam našao njega a ne on mene. Posao će biti obavljen, a onda ću sledeći put sve to znati.”

Slučaj drugi: drzak blef, brzo uhvaćen

Radim na velikoj manifestaciji koju organizuje moj tim. Jedna od stranki u organizovanju skupa me uspaničeno zove i prilično histerično kaže da smo obećali da ćemo joj još juče poslati završnu agendu skupa – ako je ne pošaljemo danas, ne može da garantuje ništa. Da je bila mnogo ljubaznija ili samo malo razumnija, možda bih ušao u objašnjenje kako joj sa naše strane nikad niko nije obećao tako nešto, ali ovako završih konverzaciju kratko i ljubazno:“Nema problema, proslediću timu informaciju.

“Koju informaciju?”, pita ona.

“Pa da nam ništa ne garantujete. To je dobro znati, jer u ovoj fazu moramo znati sa kime i čime možemo da računamo, ali i ovo je korisno.”

“Ali”, kaže ona, “ako mi još danas pošaljete agendu, nema potrebe…”

“Danas vam sigurno nećemo poslati agendu”, kažem ja, “poslaćemo je čim bude gotova. A što se garancija tiče…”.

“Ma OK”, kaže ona, “hajde da se čujemo sutra, nema to veze, te garancije, partneri smo, ljudi smo…”

Jesmo, ljudi smo, samo su neki ljudi zabidženiji od drugih.

Slučaj treći: mnogo bezobrazan blef, pa još javni

Na velikoj tribini posvećenoj razvoju privrede jedan od gostiju, nazovimo ga gospodin Ostojić, iako to verovatno nije njegovo pravo ime, izleće se sa mnogo konkretnih gluposti, zasnovanih na pretpostavci da niko od prisutnih ne zna više od njega o prilikama u svetu – ili preciznije, da ne zna baš ništa. Njegove teze su široke, zamasi hrabri, a generalizacije ubitačno netačne: ”Nigde u svetu ne postoji zakon koji…”, “Korejci su uradili ovo…”, “u Americi ne smete da… bla, bla, bla, truć, truć, truć…” – ni jedne tačne informacije, ali puno stavova. Pošto nemam mnogo interesa da se sa njim direktno natpucavam, kad dođe red na mene iznesem nekoliko zanimljivih primera iz sveta koji se tiču ustaljenih praksi, zakona i konkretnih postignuća, dovoljno preciznih da u suštini pobiju njegove ispade, ali se nigde ne osvrnem i ne kažem: “Kolega lažete!”

Šta on radi? Sluša pažljivo, klima glavom neprestano i kaže ponosno: ”Eto, drago mi je da se slažemo, i ja sam mislio na te primere. Sjajno!”

Šta da mu kažem?

Slučaj četvrti: Ja blefiram, niko da me prepadne

Ugovaram seriju treninga sa top menadžmentom jedne velike multinacionalne kompanije. Prisutan je i predstavnik PR agencije koji je pokušao da im interno proda te treninge, ali sad pomaže u ugovaranju sa eksternim isporučiocem – sa mnom. Nakon pet minuta razgovora, on se okreće, pomalo drsko, i pita da li ću koristiti poznati metod četiri kravate, jer je on baš ono što je potrebno tim narečnim menadžerima. Vidim da nema pojma, ali ne bih da ga urušavam javno pred njegovim klijentima – nema razloga. U hodu kažem da bih primenio njegov metod, ali on je odavno ocenjen kao neefikasan u slučajevima formativnog disbalansa. Pošto sam prethodne večeri proveo par sati apsolvirajući dragocenu kolekciju crtaća sa svojom ćerkom, okrećem se direktno malom pametnjakoviću i kažem: “Kolega, vi sigurno znate da Ariel metod odgovara baš ovakvim formulama, jer bez njega imamo problem apsorpcije. Čak i teorijski obrasci to podržavaju – sigurno vam je poznat rad Voltera i Hakune koji su na RGV-u (Raja, Gaja i Vlaja, za vas i mene) pokazali uspešnost ovog modela?” On klima glavom i kaže sasvim ozbiljno: ”Da, da, ja sam baš na to mislio, to je sjajno rešenje.” Sreća da sam gledao crtane prethodne večeri, ne znam da li bi prošla priča o Runi modelu kojeg su adaptirali Vidić i Gigs.

Šta imam protiv blefiranja? Pa, ako vam ovi prethodni primeri to ne kažu dovoljno jasno, da ponovim: ono daje šansu da se uz malo brutalnosti i još više površnosti prokliza kroz odnose bez imalo supstance. Iliti: da se mnogo laže, a malo radi.

 

Share.

About Author

Comments are closed.