48 sati kroz Srbiju

0

Piše: Slobodan Ogrizović

Kao i svi drugi muževi, i ja sa godinama u braku stičem neophodna iskustva. Kada je pre pet godina supruga najavila odlazak na godišnjicu maturske večeri (tj. vikend u Paraćinu), to je bila prilika da se istaknem i samostalno pričuvam dvoje sitne dece i usput obavim sve moguće kućne poslove. Sada, pet godina kasnije, velikodušno sam (tj. „smo“ – računajući i decu, više ne tako sitnu) ponudio vožnju do Paraćina (a i nazad), s tim da nas troje koji ništa ne obeležavamo prenoćimo negde u širem regionu i sutra dođemo u neko doba kada se „maturanti“ siti ispričaju, pa da se vratimo u Beograd i da tamo ustreptalo sačekamo 2014. godinu i novu godišnjicu mature. A kućne poslove ćemo već obaviti po povratku. Gem, set i meč...

Sigurno se pitate kakve to ima veze sa menadžmentom i GM-om. Pa ceo putopis i sve što se dešavalo oko puta može se naći u paralelnom svetu menadžmenta: kako zgrabiti priliku za vreme krize; istraživanje novih mogućnosti i novih tržišta; dugogodišnja priprema i edukacija (čitanje o Srbiji, odlazak na turističke sajmove) kao preduslov za brze odluke; kako motivisati bliske saradnike (ženi ponuditi prevoz, a deci kupovinu suvenira i ručkove u restoranu); praćenje i poznavanje nove zakonske regulative (zakon o saobraćaju:); kontinuirano učenje stranih jezika (komunikacija sa monahinjom iz Irske:); upravljanje rizicima (vožnja po srpskim putevima)…

Pošli smo iz Beograda u subotu oko podne, po kišovitom danu i sve je ličilo na običan „allez-retour“ do/od srpske prestonice staklića. Da baš sve ne bude samo i jedino auto-put, kod Velike Plane smo skrenuli ka Koporinu, manastiru čiju tablu/ putokaz već više od deceniju gledamo kada idemo iz Beograda ka jugu i svaki put sebi obećamo da ćemo obavezno svratiti čim sledeći put pođemo na tu stranu.

 

Sveto miro Despota Stefana

Ništa „logičnije“ nego do srednjovekovnog manastira doći – srednjovekovnim putem. Pretpostavljam da ni u vreme Despota Stefana na putu nije bilo toliko oštećenja i rupa! Kako god, posle nekoliko kilometara vožnje izlazi se iz Velike Plane i uskoro se dolazi do Koporina, prateći uredno poređane putokaze.

Kroz kapiju manastirske porte ulazite u pravo malo imanje, a dalje vas ka crkvi posvećenoj Sv. arhiđakonu Stefanu nizbrdo vodi puteljak oivičen bokorima ruža  ukrasnim žbunjem i drvećem. Prava mala botanička bašta! Sa leve i desne strane nalaze se konaci i pomoćne manastirske zgrade, a u dnu imanja uzdiže se crkva koju je Despot Stefan podigao posle Angorske bitke 1402. godine.

Manastir je mnogo puta stradao i isto toliko puta se dizao iz pepela. Najznačajniji dokumenat, spašen od propasti, danas je delo đakona Damjana „Koporinski letopis“.

Tokom radova na obnovi crkve 1977. godine pronađena je grobnica sa moštima, za koje je na osnovu naknadnih ekspertiza zaključeno da pripadaju svetom Despotu Stefanu Lazareviću. Monahinja koju smo zatekli u crkvi ljubazno nam je pričala o manastiru, pokazala nam skiptar, krunu i mač Despota Stefana, pozlaćene posle otkrivanja.  A kada smo se približili ćivotu, na delu blizu krune, nozdrve nam je ispunio miris svetog mira iz svetiteljevih moštiju.

Pričala nam je monahinja i o čudotvornosti mesta gde su mošti pronađene, koje je, uz vodu iz obližnjeg svetog izvora kao i ustrajne molitve, pomoglo mnogim nerotkinjama da osete čari majčinstva.

Bunar sa svetom vodom nalazi se stotinjak metara podno crkve, a dok pijete, sa velike ikone na vas gledaju blage oči Bogomatere.

Pored manastirske crkve se nalazi putokaz ka Radovanjskom lugu i crkvi Pokajnici, gde piše da vam za tu šetnju treba oko sat i četrdeset minuta. Druga varijanta je, naravno, da sednete u kola, ali vam treba malo raspitivanja po obližnjim selima i pojedinim raskrsnicama da ne biste zalutali. Pošto smo bili u žurbi, mi smo ovu posetu odložili za neki drugi put.

 

U zadužbini kneza Lazara

Kolima smo dalje projurili (poštujući novi Zakon o saobraćaju) kroz Bošnjane i Raču, putem ka Markovcu. Ako odatle želite da nastavite ka Svilajncu, vozite oprezno da ne biste promašili (neobeleženo) skretanje sa glavnog puta. Ako ga ipak promašite, nastavljate ka Lapovu. Mi smo se tu ponovo uključili na autoput i brzo stigli do Ćuprije. A onda, kako se uključili, tako se i isključili da bismo obišli i manastir Ravanicu smešten u zelenoj klisuri istoimene reke.

 

Ravanica iz Worda

Subota je bio dan za ekskurzije i brojne turističke posete manastiru, pa smo se utopili u đačke kolone koje su se ulivale u portu manastira. Ravanica je okružena ostacima zidina koje su nekada imale sedam kula. Danas prostorom dominira novoizgrađeni konak koji je zaista mogao da bude nekako drugačije rešen, ali dobro… Manastir je sazidan 1381. godine kao zadužbina kneza Lazara i kneginje Milice, u duhu Moravske škole. Tvrđava koja okružuje crkvu verovatno je podignuta nešto ranije od crkve, dakle za života kneza Lazara.

U manastirskoj crkvi Vaznesenja Gospodnjeg, nalaze se mošti kneza Lazara. Sa mukom čuvane kroz istoriju, one su konačno mir našle u ovom manastiru/zadužbini 1989. godine, tačno šest vekova posle Kosovske bitke. Posle pada srpske despotovine 1459. godine Ravanica je delila sudbinu države i naroda i doživela mnoga pustošenja i razaranja. Danas, ipak, osim u unutrašnjosti crkvi ima se šta videti i na fasadi: tu su ukrasne rozete i venci, uz dodatne ukrase na prozorima.

 

Sokobanja, Sokograd…

Puni utisaka, istim putem vratili smo se do Ćuprije, a zatim lokalnim putem neprimetno ušli u Paraćin i tako obavili prvi deo naše misije – spajanje maturanata paraćinskog okruga. A nas troje, birajući kuda i šta dalje, odlučismo da se sjurimo do Sokobanje…

Sokobanja se ugnezdila u dolini reke Moravice, podno planina Ozren i Devica. To je banja sa zaista dugačkom tradicijom, još od vremena starog Rima, o čemu svedoči i staro kupatilo „Park“, koje su na rimskim temeljima podigli Turci, da bi ga kasnije obnavljali prvo knez Miloš, a zatim i drug Tito (ne baš on lično, ali obnavljano je posle Drugog svetskog rata). Centralno šetalište ili promenada dugačko je više od pola kilometra, prekriveno mermernim pločama i skoro uvek u senci stoletnih platana.

Centar Sokobanje je veoma živ, naročito u večernjim časovima, kada se gosti vrate sa svojih dnevnih šetačkih tura do Lepterije, Ozrena i drugih okolnih izletišta. Na promenadu se naslanja veliki park (gde se nalazi i pomenuto kupatilo), prošaran cvećem i fontanama, uz veliko dečije igralište. Pre par godina urađen je još jedan promenadni krak pored crkve Svetog preobraženja, kao i sokobanjske osnovne i srednje škole.

Cene (u restoranima, prodavnicama) su sasvim pristojne, a smeštaj u lokalnom hotelu „Turist“ – noćenje sa doručkom za nas troje – koštalo je oko 4.500 dinara. Hotel klasičan, u centru Sokobanje, uredno, čisto, ali ništa naročito. Naravno, u samoj Sokobanji imate i hotela, i soba, i apartmana kakvih god hoćete, sigurno i jeftinijih i skupljih, i boljih i lošijih, ali kada se radi samo o jednoj noći, kao u našem slučaju, to zaista nije bitno.

Poslednja majska noć bila je veoma hladna, čak se pomalo zabeleo vrh obližnje planine Rtanj, ali je naredni dan bio najlepši mogući prolećni, pa je Banja zasijala u svom punom sjaju. Posle jutarnje šetnje odvezli smo se do izletišta na Ozrenu, do malog, tamno zelenog jezera gde caruju pastrmke, i čuvenog vodopada Ripaljka, najvišeg u istočnoj Srbiji (skoro 20 metara).

Vodopad

Pored jezera nalazi se mlađi brat pomenutog vodopada, zvani Mala Ripaljka. Tu je i bolnica „Ozren“, gde se leče plućne bolesti, ali to je za one koji nisu obavili ovakvu turističku preventivu.

Ripaljka inače zna da ostane i bez vode, tokom leta i početkom jeseni, ali ovoga puta je voda „ripala“ svom snagom.

Uz jedno popodne i jedno prepodne provedeno u Sokobanji ne mogu se praviti da sam postao poznavalac njenih izletišta. Uglavnom, ko duže ostaje ima na raspolaganju i vrh/vidikovac Popovicu, manastir Jermenčić, izvor Barudžija, izletišta Očno, Kalinovica, Ozrenske livade i još mnogo toga.

Mi smo još skoknuli do čuvene Lepterije, verovatno najpoznatijeg banjskog izletišta. Pravi turisti doći će ovamo peške od centra Sokobanje, a mi smo malo varali i kolima došli do samog ulaza. Nedaleko od tog ulaza, u šumi sa desne strane, nalazi se crkvica posvećena rođenju Presvete Bogorodice, iz nekog 12. ili 13. veka, a porušena u 15. veku (by Musa Kesedžija, sin Bajazitov). Čudno je kako se za neke crkve sa većom sigurnošću zna ko ih je palio i rušio nego ko ih je sagradio. Izgleda da su i u srednjem veku, isto kao i danas, mediji (hroničari, letopisci) uglavnom jurili katastrofe, stradanja i pljačke. Sva sreća, crkvica se obnavlja od 2001. godine i, koliko smo spolja mogli da vidimo, sve je na svom mestu.

Kada kročite na Lepteriju, prvo što ćete videti biće cvetna bašta i iza nje restorančić Narodne banke Srbije, sa neverovatno niskim cenama pića (sokovi po 30, 40 dinara!), verovatno da bi se nekako lakše rastegle skromne bankarske plate.

Odatle uz rečicu Moravicu kreće staza kroz šumu, koja vas vodi sve do Sokograda. Uz laganu šetnju, a zatim i malo ozbiljnijeg pentranja (sve ukupno nekih pola kilometra), stiže se do ruševina Sokograda. Ako se baš popnete na (prvu) tvrđavu, videćete u brdima i preostali deo utvrđenja, a sa druge strane već pomenutu Popovicu. Pentranje do Sokograda je, naravno, uslov da iz Sokobanje „… odeš mlad“.

A ime Lepterija? Prema legendi, kao Romeo i Julija, zavoleše se Župan i Lepterija, deca velikaša – vlasnika obližnjeg Vrmdžanskog grada i vladara Sokograda. Lepterija tako reši da pobegne kod Župana, a njen razljućeni otac naredi slugama da je uhvate i pogube… Lepteriju pogubiše, a Župan je od tuge skočio u najdublji vir Moravice. Tako se izletište sada naziva Lepterija, a taj vir Župan.

Manje tragična legenda kaže da ime Lepterija (od grčke reči sloboda, ελευθερία)   potiče od grčkih robova koji su gradili tvrđavu Sokograd i obližnji proplanak zvali „Slobodište“, na malo iskvarenom grčkom, inače bi to bila Elepterija. Sigurno je bilo tako, ne zvao se ja (E)Lepterios!

Sa Lepterije drvenim mostićem se može preći Moravica, odakle vodi staza do prirodnog fenomena „Bogorodica u steni“. Prema predanju, u toj se steni sakrila Bogorodica s Hristom u naručju, bežeći pred Rimljanima…

Kada se od Sokobanje penjete ka opisanim izletištima, naići ćete i na jednu veliku okuku, koju meštani od milošte zovu Krivinče. To je verovatno mesto sa najlepšim pogledom na sokobanjsku kotlinu i dalje, ka Rtnju…

 

Ka Rtnju i Boljevcu

Došao je i trenutak rastanka, pa onako podmlađeni krenusmo pravcem ka Rtnju i Boljevcu i nekako u komadu stigosmo do magistralnog puta Zaječar – Paraćin. Upravo blizu tog uključenja smestio se moderan, oko dve godine star, bungalovsko – hotelski kompleks „Rtanj – Balašević“. Ljudi su se baš potrudili – tu su lepo uređeni bungalovi, prostor za poslovne sastanke, „hajdučki vajat“ sa teretanom i džakuzijima (biće da su sve to nekad davno hajduci koristili), zatim hotel sa 52 ležaja, restoran „Hajdučka kuća“, bar, tereni za mali fudbal i tenis, a grade se i dva bazena. Sve je u cveću i engleskoj (rtanjskoj) travici, sa fontanom, mostićima… A što je najbolje, cene smeštaja su veoma prijateljske.

Put nas je odavde vodio pored Crnog Timoka, preko Čestobrodice. Prošli smo i pored Krivog Vira, poznatog po krivovirskom ovčjem siru koji svoj kvalitet duguje, kažu, tome što ovce pasu aromatično bilje koje uspeva po livadama na obodima Kučajskih planina i Rtnja.

Grzu, poznato izletište, ovoga puta nismo obišli. Nedavno je na izletištu obnovljena i „Koliba Grza“, gde možete jesti, prespavati, a onda trošiti energiju na šetnju. Nekoliko kilometara dalje je i manastir Sveta Petka, sa izvorima lekovite vode.

 

Dalje u punom sastavu

Pošto smo se u Paraćinu porodično kompletirali, saznali smo i da se za poslednjih pet godina nekadašnje maturantsko društvo manje-više podmladilo, da svi super izgledaju, kao i da su svi uspeli u životu, uz, naravno, obavljenu višečasovnu međusobnu razmenu komplimenata.

Na povratku već ne znam koji put upadosmo na autoput, da bismo kod Ćuprije ponovo skrenuli ka Ravanici. Ovoga puta prođosmo pored manastira i nastavismo ka Resavici.

Pre nego što se dođe do Senjskog Rudnika, a zatim i Resavice, nailazi se na odvajanje za manastir Sisojevac, naše sledeće odredište.

manastir Sisojevac

Manastir je poznat i pod imenom Sisevac i Sveti Sisoje, i nalazi se nedaleko od izvora i desne obale reke Crnice. Podignut je, prema različitim izvorima, u trinaestom ili četrnaestom veku, na teritoriji tadašnje Petruške oblasti. Sisoje Sinait bio je jedan od sedam poznatih Sinaita doseljenih u Srbiju, proiguman manastira Hilandar, blizak knezu Lazaru, možda čak i njegov duhovnik. U narodu se smatralo da je sveti Sisoje pokrovitelj lekara i ondašnje medicine.

Manastir je imao barem dva velika stradanja – od Tatara u 13. veku, i od Turaka, posle Velike seobe Srba, 1690. godine, kada su na Đurđevdan Turci upali u portu i poubijali silan narod koji se okupio na službi Božjoj. Ubijeni su bačeni u obližnju reku Belicu, a devojke, da bi sačuvale svoju čast, skakale su u reku povlačeći za sobom i Turke napasnike. Od tada je narod ovu reku, pocrnelu od srpske krvi, prozvao Crnicom. Manastir je potpuno obnovljen tek 1996. godine.

U Senjskom Rudniku, rudarskom naselju iz sredine 19. veka, moguće je posetiti i Muzej ugljarstva. U stvari, celo naselje je praktično grad-muzej, a ovaj „eksponat“ je zvanično otvoren 1980. godine, da bi kasnije bio proglašen spomenikom kulture od velike važnosti za Republiku Srbiju.

Resavica je takođe rudarsko mesto, vezano za resavsko-moravski ugljeni basen po imenu Rembas. Smeštena je odmah uz reku Resavicu, na obroncima Kučajskih planina. Nedaleko je i Resavska pećina. Mi smo pećinu već videli ranije, a doći ćemo i ponovo, tako da smo ovoga puta jednostavno ignorisali putokaz.

Dakle, kada se iz pravca Resavice približi ulazu u Despotovac, i kada se već prođe odvajanje za Resavsku pećinu, sa desne strane se može videti jedno više nego interesantno mesto, ne baš najbolje obeleženo, ali koje svakako treba posetiti. Ko hoće da vidi u jednom danu, i to za 10-15 minuta, sve najvažnije srpske manastire to može upravo ovde. Naime, ovde se nalazi (a mesto se tako i zove) Park maketa, gde su izložene makete Gračanice, Sopoćana, Ravanice, Žiče, Studenice, Dečana i drugih naših manastira, u srazmeri 1:17 u odnosu na njihovu stvarnu veličinu. Na istom mestu možete videti i neke od modela etno kuća Srbije. Autorima ovoga parka svaka čast i na ideji i na uloženom trudu. Prava turistička atrakcija!

park maketa

Gostoprimstvo sestre Brigite

Posle još nekoliko kilometara stiže se i do Manasije, poznate i kao manastir Resava. Manastir se nalazi u podnožju Beljanice, u klisuri reke Resave, a opkoljen je zidinama kao pravo srednjevekovno utvrđenje sa jedanaest kula. Zadužbina Despota Stefana Lazarevića sagrađena je negde između 1408. i 1418. godine. Tu je radila i čuvena Resavska prepisivačka škola, danas predstavljena kao restaurirana knjižnica sa stalnom izložbenom postavkom. Inače, književni rad je svoj puni procvat doživeo za vreme Konstantina Filosofa, biografa Despota Stefana.

Manasija

Manasija pripada Moravskoj školi gradnje, ali sa malo drugačijom, specifičnom fasadom. Manastirska crkva je posvećena Svetoj Trojici, ali na žalost, zbog čestih razaranja, turskih i kasnije austrougarskih, uništena je polovina, a po nekim procenama i dve trećine njenog živopisa. Posle skidanja olovnog krova crkva je više od jednog veka bila izložena kiši i olujama, a zbog velikog oštećenja i današnja priprata je većim delom novijeg datuma.

Na zapadnoj strani hrama, levo od ulaza, prikazan je Visoki Stefan kao ktitor, kako prinosi model hrama Svete Trojice. Najistaknutije i najpoznatije freske Manasije su i sveti ratnici u pancirima, Areta, Nestor i Nikita, sa mačevima i kopljima, zatim „Ruka Gospodnja“ koja drži duše pravednika, a veliko kube je oslikano likovima starozavetnih proroka i patrijaraha, ukupno njih dvadeset i četiri.

U manastiru se nalazi i grob Despota Stefana. Ako ste pažljivo čitali početak putopisa, videli ste da postoji uverenje da su mošti Despota Stefana u Koporinu. No, na osnovu arheoloških istraživanja hrama Svete Trojice u despotovoj zadužbini od pre nekoliko godina postoji uverenje da su zemni ostaci sina kneza Lazara i knjeginje Milice u Manasiji. Dakle, mišljenja su tu podeljena, a o različitim tumačenjima ovde nema smisla pisati. U svakom slučaju, i za osobu čije mošti su u Koporinu, i za ovu  iz Manasije, stručnim ekspertizama je dokazano da su u prvostepenom srodstvu sa knezom Lazarom. Jedna od verzija je, pošto je u Manasiji glava nađena odvojena od tela, da se radi o Vuku, Stefanovom bratu (i Lazarevom sinu), kome je Turčin Musa odrubio glavu…

Bilo kako bilo, ni danas, posle toliko vekova, ništa ne može umanjiti značaj koji  Stefan Lazarević ima među srpskim svetiteljima niti među srpskim vladarima.  Još za života, poštovali su ga i veliki han Timur, i ugarski kralj Sigismund, i sâm Bajazit, a turski hroničari su ga svuda pominjali sa velikim poštovanjem kao  Kodža-despota („kodža“, turski: veliki, uvažen, poštovan).

Mi smo po obilasku crkve, kao svi prosečni turisti, svratili i u manastirsku prodavnicu. Dočekala nas je ljubazna monahinja, a kroz priču, prema njenom izgovoru, shvatili smo da joj srpski nije maternji jezik. Ukratko, radi se o sestri Brigiti, čije svetovno ime je Bridžit Lord, koja je iz Irske, iz okoline Dablina. Inspirativna priča Bogotraženja žene koja je iz Irske, pa preko Engleske i Jerusalima, stigla do Srbije, Manasije i – pravoslavlja. Čudni su putevi Gospodnji!

Da joj olakšamo komunikaciju, razmenili smo nekoliko rečenica i na engleskom jeziku, a vidno se obradovala kada sam rekao kako sam par godina na poslu radio zajedno sa njenim zemljakom iz Dablina, našim finansijskim konsultantom.

Razgovor potraja, a mi na kraju kupismo slavsku sveću, mirišljavi sapun made in Manasija i pozdravismo se sa monahinjom Brigitom – do sledećeg viđenja.

 

Share.

About Author

Comments are closed.